Studije besplatne, a studiranje papreno

„Roditelji ne mogu finansijski da mi pomažu, zato moram paralelno da studiram i radim“, priča Merle Ingenfeld (24), koja u Bonu pohađa Severnoameričke studije. U sličnoj situaciji je dve trećine studenata u Nemačkoj. Država pomaže studentima kojima roditelji ne mogu da plaćaju troškove – oni u proseku dobijaju 448 evra, za uzvrat moraju da završavaju studije u predviđenim rokovima. Polovina novca je bespovratna, dok se druga polovina vraća bez kamate.

Pomoć nije dovoljna

Kada je ukinuta vojna obaveza, odjednom se javilo znatno više studenata koji traže finansijsku podršku države. Iako se u međuvremenu iz budžeta izdvaja tri milijarde evra godišnje, cilj – da studenti mogu bezbrižno da uče umesto da pored toga rade – nije ni izbliza postignut. Sa 450 evra u većim nemačkim gradovima jedva mogu da se pokriju troškovi stanovanja. Prema aktuelnoj anketi krovne studentske organizacije, za život je mesečno potrebno između 570 i 1.100 evra. Stoga većina studenata mora da traži poslove i posliće. „Mnogi su upućeni da rade kao konobari, što je veoma naporno zbog smena“, priča Hira Sonja Hafez (27). Ova studentkinja kaže da bi, uz veću finansijsku pomoć države, mogla da se koncentriše samo na studiranje. Zato studentska organizacija traži povećanje pomoći od 7,5 odsto.

Političari su u principu saglasni, ali uveliko traje nadgornjavanje koliko tačno treba da bude povećanje finansijske pomoći i ko treba da ga plati. Trenutno pokrajine plaćaju 35 odsto, dok ostatak dolazi iz budžeta Savezne Republike. Očekivano, političari iz pokrajina traže da Berlin preuzme troškove povećanja na sebe, dok političari centralne vlasti imaju upravo suprotnu ideju. Sveža ministarka obrazovanja Johana Vanka u poslednjim izjavama obećava da će pomoć biti povećana i rasprostranjenija. Uskoro će, kaže ministarka, pomoć moći da traže stariji studenti, mladi roditelji koji studiraju vanredno i strani studenti. Takođe, država misli da jače podrži nemačke studente koji provode po koji semestar na stranim univerzitetima.

Rupe u sistemu

Za studentske organizacije su zahtevi za finansijskom pomoći poput posla na fabričkoj traci – samo u Bonu se godišnje podnese 8.000 zahteva. Za individualno savetovanje nema mnogo vremena. Pravnica Ivon Drajsbah pokušava da pomogne studentima koji joj se obrate u Studentskom odboru Univerziteta u Bonu. Neki se žale da ostaju bez novca između osnovnih studija i upisivanja master-programa. „Student često već ispuni uslove da upiše master, ali ispiti sa osnovnih studija još nisu ocenjeni i student ne može da podnese zahtev za finansijskom pomoći“, kaže Drajsbah. Tako se mladi ljudi ostavljaju na vetrometini, kritikuje ova pravnica, i zahteva više predusretljivosti pri odobravanju ovih stipendija-pozajmica.

Tu nije kraj birokratskih muka – oni koji hoće pomoć moraju da dokažu da njihovi roditelji nemaju dovoljno novca da plaćaju studije. Tu država gleda zaradu roditelja, ali ne i njihove dugove i kredite. Neki koji prema zaradi solidno stoje, zapravo takođe ne mogu da finansiraju studije svoje dece. Osim srednjeg sloja, studentske organizacije se nadaju da će se o pomoći informisati i porodice u kojima nema akademskih građana. Naime, statistika pokazuje da i dalje mahom studiraju mladi ljudi čiji su roditelji studirali. Da bi se stiglo i do dece slabije obrazovanih roditelja čitava procedura finansijske pomoći treba da se pojednostavi. „Treba da bude mnogo transparentnije, ko kada i koliko novca može da dobije i kako se to izračunava“, dodaje studentkinja Hira Sonja Hafez.

Autorka: Nina Trojde / nr
Odg. urednik: Ivan Đerković