1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

RUBRIKE

Struja u Nemačkoj sve skuplja

Samo u Danskoj i Italiji električna energija skuplja nego u Saveznoj Republici

Slobodna trgovina, slobodna tržišta to je zvanični kredo privredne globalizacije. Medjutim, na tržištima energije liberalizacija ne dovodi automatski do obaranja cena. Tako je recimo u Nemačkoj cena električne energije povećana, uprkos tome što je tržište struje zvanično liberalizovano. U osnovi se postavlja pitanje kako se Nemačka ophodi sa izazovima na tržištu energije u eri globalizacije. Jer struja u Nemačkoj je znatno skuplja nego u većini drugih zemalja Evropske unije. Samo u Danskoj i Italiji potrošači plaćaju više za struju. Naime, kilovatčas struje u Nemačkoj sada staje 18,86 centi, Danci plaćaju 22,05 centi, a najeftinija je struja u Finskoj gde kilovatčas košta svega 10,32 centa. Poredjenja radi, recimo još da Francuzi plaćaju kliovatčas električne energije 12,20 odsto, a Britanci još manje - 11,78 centi. Uz to cena struje u Nemačkoj je za godinu dana, odnosno od jula prošle do jula ove godine, porasla za 7,3 odsto, u Francuskoj je ona stabilna, a u Velikoj Britaniji je čak manja nego lane.

Jedan od razloga visokih cena struje u Nemačkoj su poreska opterećenja. Tako su takozvani ekoporez, čiji prihod ide u fond za zaštitu životne sredine i dodatna taksa za unapredjenje obnovljivih energija doprineli povećanju cena energije. Isto tako na povećanje cena je uticalo i zatvaranje nekih elektrana, koje privredno više nisu bile rentabilne. Paradoksalno je da je skok cena došao i kao posledica liberalizacije na tržištu električne energije, kaže profesor Univerziteta u Kelnu Aksel Okenfels.

«Liberalizacija je praćena očekivanjem da će cene struje zbog povećane konkurencije pasti. Uz to je došlo dodatno opterećenje cena iz razloga politike zaštite životne sredine», kaže on.

Stupanjem na snagu Protokola o zaštiti klime iz Kjota ove godine počela je trgovina licencama za emisije ugljendioksida u atmosferu. To je trebalo da da impuls preduzećima i elektrocentralama da investiraju u tehnologije koje najmanje štete životnoj sredini, kako bi se, što je moguće više, smanjila emisija gasova koji proizvode efekat staklene bašte. Firme, koje manje od dozvoljene granice opterećuju životnu sredinu, počele su da prodaju svoje viškove onima koje su imale teškoća da se zadrže u tim granicama. U principu ovim licencama na zagadjenje životne sredine počelo je da se trguje kao akcijama, čija je cena stalno rasla. Najveći nemački proizvodjači električne energije E.ON i RWE su optuživani da su hteli da ostvare dodatni profit na račun mušterija. Čak je i Savezni ured nemačkih kartela poveo postupak protiv ovih koncerna. Profesor Kristijan fon Vajczeker iz Maks Plank instituta smatra da je ta kritika preterana:

«Savezni ured nemačkih kartela je očigledno mišljenja da licence za emisije ugljendioksida, koje su elektrane stavile na raspolaganje ne predstavljaju troškove, pa zato povećanje cena energije nije opravdano. To je, medjutim, pogrešna kalkulacija, jer jedna elektrana naravno može da se odrekne dela proizvodnje električne energije i umesto toga da na tržištu prodaje licence za emisije ugljendioksida», kaže ovaj profesor.

Druga optužba protiv četiri najveća snabdevača električnom enerigijom u Nemačkoj, gde pored E.On-a i RWE spadaju još EnBW i Fatenfal je da oni veštački održavaju visok nivo cena i da se o tome medjusobno dogovaraju. Koncerni naravno odbacuju ovu kritiku i ukazuju na skok cena nafte i gasa u svetu, na šta oni uopšte nemaju nikakav uticaj. 50 odsto struje u Evropskoj uniji se proizvodi od gorivnog materijala fosilnog porekla kao što su ugalj, gas i nafta. Koliko su zaista velike rezerve nafte i zemnog gasa u svetu je i medju stručnjacima sporno. Neki veruju da će eksploatacija nafte uskoro dostići svoj zenit. Drugi, kao profesor Kristijan fon Vajczeker, su mišljenja da će do toga doći tek za 50 godina. To, medjutim, ne znači da se može bezbrižno gledati u budućnost, naglašava fon Vajczeker.

«Sigurno je tačno da rast potražnje za naftom ne može ići u beskraj, jer onda ponuda neće biti dovoljna. Dakle, potražnja se mora zadržati u granicama», kaže profesor fon Vajczeker, koji kao problem ističe sve veću potražnju za naftom u zemljama kao što su Kina i Indija, koje se sada naglo privredno razvijaju. On podvlači da se mora sve učiniti kako bi se energija što više štedela.

Činjenica je da je odavno započela trka za poslednjim rezervama nafte i gasa. Medjutim, čak i ako u budućnosti ne možemo da se odreknemo tih izvora energije, do 2010. godine bi udeo obnovljivih energija, kao što su solarna ili one koje se dobijaju snagom vetra ili iz biomase, trebalo udvostručiti. A što se tiče atomske energije – tu su mišljenja i dalje podeljena.

  • Datum 26.09.2005
  • Autor Dijan Kostermans
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/BAdS
  • Datum 26.09.2005
  • Autor Dijan Kostermans
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/BAdS