Stokholmski sindrom

U studentskim danima, osnovnoj školi, vojsci svi smo na neki način bili isti. Doživljena statusna jednakost, makar privremena,  prati nas kao uspomena celi život. Posle, mada smo pola veka radili na razlikama, jedni druge još uvek doživljavamo pomalo kao rod. To su homeopatski tragovi bliskosti koja je zaista postojala.

U privilegije mladosti spada i jedinstveno osećanje slobode. Što zbog spremnosti da se upute svakim zgodnim putem, što zbog neopterećenosti iskustvom, mlada bića vide pred sobom niz mogućnosti koji se kapilarno račva u nedogled. Svet je tu da bude osvojen.

Krasili su nas osetljivost na nepravdu, veće saosećanje sa drugima.

Svaka generacija ima pravo da zatečenom svetu iznova postavi prastara pitanja o jednakosti, bratstvu i slobodi. I mi smo postavljali slična pitanja.

Onda se desilo sve po redu, a nešto i preko reda: Posao, porodica. Raspad. Rat. Progoni. Zbegovi. Pljačka. Tranzicija od tačke koju nismo shvatili do tačke koja stalno izmiče.

I kada se sretnemo, posle svih tih decenija, ćaskamo kao da se ništa nije desilo.

Pitam tako svog druga koji je osamdesetih imao pesničke ambicije, da li ozbiljno misli kada na svom profilu kaže kako mu u komšiluku idu na živce oni koji podržavaju studentske proteste.  "To su neradnici, zašto nisu glasali pa se sada bune? Čovek je dobio većinu, šta hoće? Istina je ono što većina kaže da je istina.”

Džaba ga pitam da li je pravedno da jedan kandidat u kampanji ima dvostruku televizijsku minutažu u odnosu na sve druge zajedno. Da li je solidarno od obrazovane omladine praviti jeftinu radnu snagu? Da li to valja kada država bez sudskog naloga ruši objekte koji su joj na putu? Da li u ozbiljnoj zemlji na biračkim spiskovima ima 800 000 građana viška? Da li je pametno, pravedno, moralno, normalno da je partijska knjižica najjači adut na konkursima za radna mesta?

On na sve ima odgovor: „Ko hoće, naći će sebi posla. Ostali su neradnici“.

Čovek koji je nekada želeo da bude neka vrsta Boba Dilana bez gitare sada mi govori da su nesrećnici sami skrivili svoju nesreću. Ljudi što čekaju u prepunim ambulantama dok doktor obriše burekom umašćene brke ili dok ode časkom do privatne poliklinike gde paralelno radi, svi ti teško bolesni i jedva osigurani ljudi, jesu krivi. Krivi su radnici jer ih izdaje bešika pa nose pelene. Kriva je omladina jer neće da radi, a posla na sve strane. Krivi su jer odlaze u inostranstvo, a ovde bi samo trebalo zasukati rukave i – uvući se u anus nekom moćniku.

Uostalom, kaže moj davnašnji drug, demokratija je pogrešan sistem. „Demokratija je, druže moj, kad dva vuka i ovca glasaju o tome šta će večerati“.

Njegova gruba, crno-bela slika ne dozvoljava da se razgovara o nijansama koje život znače. O tome da demokratija nije prostačka, tribalna vladavina većine nad manjinom, već poštena procedura uspostavljanja većinske volje uz zaštitu manjinskih stavova od nasrtanja većine. Ako je procedura medijski, politički, finansijski nepoštena, to delegitimiše rezultat.

Korupcija, partokratija, jahanje medija, sve to je oduvek postojalo, i svako ko vlada, ponaša se tako, dobacuje moj drug. 

Onda se priupitam da li je u ovom čoveku ostalo išta od onog skromnog mladića? Pravedniji, lepši, solidarniji svet je bio naš zajednički san? Ili je i to zabluda? Sada taj isti čovek osporava pravo mladih ljudi da se pobune protiv očigledne nepravde koju im nanose uzurpatori iz naše generacije. I onda shvatim o čemu se radi.

On te devojke i mladiće osuđuje onoliko koliko ne voli bivšeg sebe. Oni ga podsećaju na sve kompromise koje je napravio sa bitangama. Svaki put kada dunu u pištaljku on se seti kako je bilo gutati knedle zaradi sitnog šićara. Ljudi koji ne pristaju podsećaju ga na šta je sve pristao. Obnavljaju mu bol koji mu je nanosio život pun moralnih nakaza spremnih da mu zavrnu ruku.

Pošto su ratni i tranzicioni profiteri kidnapovali onog negdašnjeg čestitog momka, pošto ga drže živog zakopanog u postraumatičnim razvalinama njegovih nadanja, on je naučio da voli svoje otmičare. I da prezire sve koji neće da im život kidnapuju pre nego što je i počeo.

Šta god da kažem bivšem drugu, on me neće čuti.

Raskinuo je sa sopstvenim zabludama tipa „jednakost, bratstvo, sloboda". Uz brutalnost konvertita on osporava svakome pravo da se bori za bolji svet, jer je sam zagrlio ovu ružnu stvarnost i proglasio je najboljim od svih mogućih svetova.

Bliskost je zaista postojala. Sada živimo u dva univerzuma koji su povezani tek jedva primetnim tragovima zajedničke prošlosti. Ne bih voleo da me je život nekim čudom pretvorio u njega. Ali sam tužan zbog toga jer je on, davno, na neki način bio ja.