Stas ili glas?

Pri uručenju nagrade „Eho“ za klasičnu muziku 2008. godine, Gec Alsman me očigledno doveo do neke vrste sna, jer, kad sam se probudio, u sali se osećala neka čudna napetost: Nekolicina sedokosih muškaraca je upiralo poglede na pozornicu, većina se pravila da nije zainteresovana, ali nisu uspeli da sakriju uzbuđenje pred svojim ženama. Ja sam pomislio da je u pitanju neki skeč.

Svi su bili nervozni zato što su znali da nije Hendlova arija zaslužna za pažnju publike. Na pozornici je pevala jedna žena, koja je sa mog mesta izgledala kao devojka iz zabavnog programa. Zbog načina na koji je pomerala ruke i kukove, bila bi zapažena na svakoj letnjoj žurci. Imala je kožu boje čokolade, nosila je haljinu zelene boje i dubokog dekoltea, a srebrnog nakita je imala na pretek.

Kada nam nije pokazivala svoja mišićava leđa, uspevali smo da vidimo njeno upečatljivo lice, a pošto se „Da Tempeste“ iz Hendlovog „Julija Cezara“ sastoji od koloratura, koje zahtevaju konstante udahe, njena usta su bila otvorena čitava četiri minuta. Ja sam došao da slušam klasičnu muziku, a doživeo sam da me je neko sasvim slučajno uzbudio. Taj neko je Danijela de Nize, koja je posle svog nastupa dobila nagradu za najbolju mladu umetnicu u usponu.

„Neobuzdani omoti“ CD-ova

Nekoliko nedelja kasnije opet sam je sreo, u prodavnici za klasičnu muziku u Minhenu. Na omotu je izgledala jednako neobuzdano kao i na sceni, ali je ovoga puta imala konkurenciju. Stajao sam ispred regala punog novih CD-ova, na čijim omotima su bile žene, koje izgledaju kao manekenke:

- Ana Netrebko sa široko otvorenim očima i malo otvorenim ustima, slikana je tako da izgleda da vas posmatra iz žablje perspektive.

- Ana Netrebko u naručju meco-sopranistkinje Eline Garanče, jedna smeđokosa, druga plava, jedna sa blagim, a druga sa strogim pogledom. Ja sam gotovo siguran da postoje muškarci koji, kada vide ovaj omot ne misle samo na Belinija.

- Engleska sopranistkinja Kejt Rojal, sa otkrivenim ramenima; ona izgleda kao Karla Bruni pre deset godina, ali je još lepša.

- Argentinska čelistkinja Sol Gabeta, pak izgleda kao plavokosa boginja

- Violinistkinje Janina Jansen, Lisa Batijašvili, Julija Fišer - sve kao da su spreme za modnu pistu.

- Nemačka pevačica Anete Daš - oči kao u lutke, besprekorno lice, molećivi pogled.

Kod muškaraca je situacija ista:

- Pijanista Martin Statfeld svira Baha, konstantno strepeći od poziva Džil Sander za modnu kampanju.

- Tenor Ronaldo Vilazon je strastven u svakom smislu te reči, jedan dirigent ga je nazvao „spermatozoidnim“.

- Tenor Jonas Kaufman, koji u kašmir džemperu tako romantično gleda, da žene na njega ne gledaju samo kao na izvrsnog pevača, već kao na izvrsnog partnera za slušanje.

- I naravno, violinista Dejvid Geret, koji na svom omotu ima toliko raskopčano košulju da bi slobodno mogao i da je ne nosi. Osećao sam se do te mere izmanipulisanim, do te mere preplavljen lepotom, da me je prošla zelja za kupovinom CD-a.

Potreba za prodajom briše čaroliju muzike

Nije moguće da su najbolji muzičari sveta istovremeno i najlepši. Nisam ja neko ko smatra da je ranije sve bilo bolje. Znam da stari izumiru, a mlade treba motivisati, ali ne sa pogrešnim argumentima - i ne po svaku cenu. Žizel Bindhen nije postala manekenka zato što dobro računa.

Koncert je po meni jedan od poslednjih iskrenih događaja, mesto za osećanja. Muzika može da teši i oslobađa, pa makar samo dok traje simfonija ili sonata. Trenutak kada se u operi diže zavesa je magičan, svaki put se naježim.

Zato sam toliko osetljiv kada visoke jagodice izvođača postanu važnije od muzike i njihovog umeća. Ta očigledna potreba za prodajom briše čaroliju muzike - nemam više želju da istražujem, osećam se kao da me pritiskaju, ismevaju i potcenjuju. I ono što je najgore, muzika i muzičari takođe deluju kao da su potcenjeni, čak instrumentalizovani.

Uživanje u klasičnoj muzici morate da zaradite, to se ne desi tek tako, zato što neki zgodan mladić peva na sceni. To je i dobra i loša vest za ljude, koji su razočarani činjenicom da se na njihovom drugom koncertu „ne otvori nebo iznad njih“.

Herbert fon Karajan je bio dirigent stoleća, ali i nepopravljivi „dendi“. Marija Kalas je najveća operska pevačica 20. veka, ali i posebno lepa žena sa najsenzualnijim usnama na svetu. Mišljenje da umetnici ne mogu da budu genijalci samo zato što su lepi je netačno i glupo. A i sve te atraktivne, mlade zvezde klasične muzike imaju talenta, neki čak imaju i veliki talenat, a neki talenat svetskog ranga - ali ipak njihov uspeh nije uvek neosporiv.

Šta kome fali?

Kada je Ana Netrebko pre nekoliko godina pevala Travijatu u bavarskoj nacionalnoj operi, intendant Ser Peter Jonas je rekao:

„Ona jeste jako lepa, ali to može Travijata iz mog ansambla jednako dobro da otpeva.“

Martin Statfeld, koji je u suviše kratkom vremenskom razdoblju snimio čak četiri CD-a, svira Baha zaista zadivljujuće, ali stručnjaci često tvrde da on ima određen manirizam i povremeni nedostatak osećanja.

Jonas Kaufman ove godine postaje mega-zvezda, tvrde ljudi iz njegove izdavačke kuće. Kritičari tvrde da njegov glas ponekad ide previše „na unutra“, umesto da „sija ka napolju“.

Lang Lang svira tehnički izvanredno, ali mu zato često nedostaje duhovna zrelost, unutrašnje razumevanje značenja muzike. On je pop-zvezda, kojeg prepoznaju na svim svetskim šetalištima. Jevgenija Kisina, koji mnogo bolje svira, ali lošije izgleda, bi svi zamenili sa običnim turistom iz Kijeva.

„Zvezde klasične muzike moraju da izgledaju jednako dobro kao i ’Očajne domaćice’“, priznala je nedavno šefica jedne velike izdavačke kuće. Bugarska mecosopranistkinja Veselina Kasarova (da, ona jeste atraktivna), u jednom intervjuu je objasnila da nikad više ne bi želela da postane operska pevačica, jer je danas bitniji izgled od umeća:

„Izdavačke kuće stalno žele da me slikaju na način koji me dovodi dotle da sama sebe ne prepoznajem.“

Milionski tiraži

Kada je pre dve godine nemačka sopranistkinja Kristine Šefer uskočila u operu umesto Ane Netrebko, sutradan niste mogli da nađete njenu fotografiju u novinama. Novine su odlučile da ipak objave fotograiju sa Anom Netrebko. Sličan primer ima i Sabine Frank iz poznate umetničke agencije „Herison Perot“:

„Nedavno je ZDF tražio dirigenta za televizijski prenos. Sve je išlo kako treba, dok odgovorni nisu naišli na fotografiju dirigenta. Taj umetnik nije upotrebljiv jer je prestar, glasio je iznenađujući komentar. Pri tom, čovek ima četrdeset godina.“

Pre deset godina publika je znala za tri tenora, Anu Sofiju Muter, Andreu Bočelija i pankera među violinistima Najdžela Kenedija. Sve drugo bilo je izvan kruga klasične muzike. Ali kada je, zbog interneta, prodaja pala, firme su počele da računaju na „spoljne faktore“.

Od tade je Ana Netrebko prodala više od milion CD-ova u Nemačkoj. Snimci Vijasona i Muterove redovno dostižu astronomske brojke kada je u pitanju prodaja, Dejvid Garet uspeva da proda u jednom danu 1.000 karata za koncert i 8.000 CD-ova.

To je sistem koji funkcioniše, zato što očigledno svi profitiraju: Izdavačke kuće prodaju više CD-ova, umetnici bivaju nagrađeni za mukotrpni rad, novine se raduju novim licima, takođe i reklamne agencije, a i neki obični ljudi sad mogu da razgovaraju o novoj temi, zato što su slušali Pola Potsa na nekom koncertu, i smatraju ga velikim tenorom.

Anu Netrebko oblači „Eskada“, Jonasa Kaufmana „Strenese“, Dejvid Geret stalno nosi neki veliki krst oko vrata jer je potpisao ugovor sa nekom kompanijom za nakit. Reč je o prepoznatljivosti. Umetnik mora da postane marka, koja je vidljiva, koju prepoznajemo.

Anelize Rotenberger, jedna od najboljih sopranistkinja dvadesetog veka - žena od 82 godine - savetovala je mlađoj koleginici da obuče kratku suknju na koncertima. Poznatom čelisti Johanesu Mozeru, jednom od najboljih na svetu, nedavno je rečeno da bi bio uspešniji ako bi na koncertima nosio crvene čarape. On je odbio:

„Ako publika reaguje samo na neke primarne draži, onda muzika ima problem. A kada previse muzičara prihvati te draži, onda oni sami imaju problem. Te vrste oznaka se menjaju. Danas su to crvene čarape, sutra će se pojaviti neko sa zelenim cipelama.“

Johanes Mozer je siguran da strategija, koja treba da pospeši prodaju, nju u stvari smanjuje.

„Bolje Julija na omotu nego Bah sa perikom“

Violinistkinja Julija Fišer se takođe dugo vreme borila sa novim pošastima u ozbiljnoj muzici. Izborila se da se ne skine za „Plejboj“, ali nije uspela da se izbori sa željom izdavačke kuće, da se ona pojavi na omotu. Na kraju je shvatila da će prodati više CD-ova, ako se na omotu pojavi ona, a ne Bah sa perikom.

Kritičar klasične muzike Joahim Kajzer smatra da postoji nedostatak strpljenja:

„Mi svakog dana želimo da vidimo novu zvezdu, novog genija ovog stoleća. Ali na svetu ne postoji toliko genija“.

Uprkos tome, izdavačke kuće žele da nas ubede da to jeste tako. „Sopranistkinja u usponu“, „Vokalna zvezda“, „Junakinja večeri“ - svakoga dišu u nebesa. Uskoro će im ponestati reči, koje označavaju one najbolje", kaže Kajzer:

„Svako je izuzetan, svako fantastičan, svako je najbolji. Pa zar niko više nije svestan činjenice da sve to može da bude samo jedan osoba?“

Ono što je perfektno, uvek pri ruci, ili čega ima prekomerno, nažalost, kad-tad izgubi svoju draž. To primećuju i novinari. Ranije su pisali kako umetnici i van svog posla „dobro izgledaju“. Danas o istim tim ljudima pišu, da ne žele da pričaju o svom izgledu, da na ta pitanja reaguju alergično i da to mrze. Ispada da se opet radi samo o izgledu. Gete je rekao: „Stvarnost nema šansu protiv lepote“. Ali samo lepota ipak nije dovoljna.

Nešto tu nedostaje

Ono što je potrebno i nama i muzičarima jeste strpljenje i tačnost. Te mlade zvezde nisu geniji, a nisu ni muzičari stoleća, niti su legende. To su bili Arau, Gulda, Gould, Horovic. Njihove karijere su trajale decenijama. Oni sami su označili čitav vek.

Lang Lang, Kaufman, Netrebko, Statfeld to možda mogu da dostignu, a možda mogu i da budu zamenjeni za koju godinu. Jer, još im nedostaje potpuno predavanje i ne deluju nezaboravno. Tržište iziskuje menjanje, nova imena i nova lica, a muzika ne iziskuje ništa.

Nedavno je neka reklamna agencija poslala i-mejl sa najavom koncerta pijanistkinje Olge Seps:

„Dragi novinari, Olga Seps je već dokazala da je izuzetno lepa i da sjajno svira klavir.“

Nepobediva rečenica. Mislite? Ona koja sledi je još bolja:

„Njen moto je da bude ubedljiva kada je u pitanju njeno umeće, ona ne želi da je redukuju na njen spoljašnji njen izgled.“

Verovatnoća da ću otići na koncert Olge Seps, nije se povećala ovim i-mejlom.

 

Autori: Tobijas Haberl, Zidojče cajtung / Željka Bašić-Savić