1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Izbor iz štampe

Stanovanje nas čini sve siromašnijim

Glavna tema u nemačkoj štampi su šokantni podaci iz jedne studije – porodice u velikim gradovima često padaju ispod granice siromaštva jer su stanarine paprene. Nekad se isplati biti i nezaposlen.

default

Porodica

Recimo da su supružnici nezaposleni, jedno njihovo dete ima do sedam godina, a drugo između sedam i četrnaest. Takvoj porodici u Nemačkoj sleduje ukupno 1.169 evra mesečno (neto) i, što je još važnije, socijalni stan koji finansira džava. Iako 1.169 evra nisu bogatstvo, studija fondacije Bertelsman donela je šokantne rezultate – porodice koje ne žive od socijalne pomoći uglavnom prolaze još gore jer moraju same da plaćaju stanarinu! Ispitivana je situacija u 100 većih gradova i činjenica je da u čak 60 gradova, nakon plaćanja kirije, porodicama ostaje manje novca nego ljudima koji zavise od socijalne pomoći. Recimo u Jeni, kada četvoročlana porodica sa prosečnim primanjima plati prosečnu kiriju, ostaje joj ukupno 666 evra, što jedva da je dovoljno za hranu. Dolazi se do apsurda koji je česta tema u Nemačkoj – zašto bi neko radio ako mu se više isplati da ne radi?

Deutschland Ostdeutschland Abriss an einem DDR-Plattenbau in Leipzig

Gradilište u Lajpcigu

„Visoke stanarine i preteće siromaštvo tesnije su povezani nego što se mislilo“, komentarišu u WAZ-u (Esen). Primećuje se da plaćanje stanarine postaje pitanje egzistencije u gradovima gde je premalo stanova, a manjak ponude tera cene u nebesa. „Prošla su vremena kada su samo bogati gradovi poput Minhena ili Diseldorfa bili skupi mamac za ljude koji malo zarađuju. U međuvremenu i u malim gradovima previše novca odlazi na kiriju. Rešenja? Iz nategnutih budžeta teško će se iscediti još novca za socijalne stanove. Bum-gradnja u popularnim gradovima je ograničena. Određivanje najviše moguće cene stanova ima smisla, ali ne bi rešilo problem u potpunosti“, piše WAZ i zaključuje: „Kada stanovanje čini siromašnim, račun stiže na naplatu celom društvu.“

Šta misle u uglednom Zidojče cajtungu (Minhen) jasno je već iz naslova kolumne: „Moramo da gradimo, gradimo, gradimo“. List komentariše da je narušena ravnoteža između socijalnih stanova, stanova za iznajmljivanje i stanova u kojima žive vlasnici – broj stanova iz prve dve kategorije žestoko se smanjuje. „Na to dolazi i trend samačkog života. U 41 odsto stanova živi samo jedna osoba.“ Kao primer navode se napori Berlina da obezbedi pristupačne stanove – u pojedinim četvrtima vlasnici ne smeju da prekinu iznajmljivanje stana (i dođu sami da žive u njemu, recimo), dok je zabranjena izgradnja luksuznih stanova (tako se zabranjuje da novi stan ima balkon ili kadu). Ali, piše Zidojče, to sve nije dovoljno i vraća se na naslov – potrebno je graditi kao nekad.

Köln Ausländer marode Wohnungen

Naselje u Kelnu

„Studija fondacije Bertelsman predstavlja visoke kirije isključivim krivcem što ljudi koji malo zarađuju često padaju ispod granice siromaštva. To je samo delimično tačno“, piše Vestfalenpost (Hagen). U tom listu izvode računicu kojom se dokazuje da su niski prihodi veći razlog siromaštva od visokih kirija. Naime, u najskupljim gradovima je cena stanovanja u proseku 300 evra viša nego u najjeftinijim. Sa druge strane, razlike u zaradama u pojedinim gradovima idu i do čitavih 700 evra. Jednostavno rečeno – ko dobro zarađuje može bez problema da plati i paprenu stanarinu.

„Možemo se sporiti da li su krivci gramzivi stanodavci ili beskrupulozni poslodavci – kako god okrenemo, ovo je skandal“, piše Algemajne cajtung (Majnc). List komentariše da je potraga jedne porodice za adekvatnim stanom često kao Tamni vilajet – ko ne pronađe stan blizu centra grada – kajaće se, a ko ga pronađe – kajaće se jer mora da plaća visoku cenu. „Visoke stanarine stiskaju, a uzroci su jasni: već dugo je zanemarena izgradnja socijalnih stanova koja je negovana nakon Drugog rata. Stanodavci češće idu na luksuz nego na pristupačne stambene jedinice. A tu su i računi koji decenijama rapidno rastu. Problem je, međutim, još dublje – dok su troškovi stanovanja rasli, prihodi su se kretali u suprotnom pravcu…“

Zidvest prese (Ulm) piše da bi niže stanarine svakako bile olakšanje za porodične budžete, ali „da ništa ne bi promenile u korenito lošoj porodičnoj politici koja se sprovodi decenijama“. Naime, u Nemačkoj postoji komplikovani stepenasti poreski sistem – samac plaća procentualno viši porez od oženjenog čoveka. Dakle brak donosi poreske olakšice, ali deca – ne. Doduše, svako dete ima dečiji dodatak od 184 evra, ali to nije ni izbliza dovoljno da pokrije troškove deteta. „Zajednički život sa decom može da se dotira samo preko poreskih olakšica“, piše Zidvest prese. „Samo tako će porodice osvojiti finansijski prostor za pravilan razvoj svoje dece – veći stan, obdanište i smisleno slobodno vreme.“

Priredio: Nemanja Rujević
Odg. urednik: Jakov Leon