Srebreničko dete nade | Izbor iz štampe | DW | 27.03.2012
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Izbor iz štampe

Srebreničko dete nade

Jusuf je plavokos, star 42 dana, zeva i rutinski trepće dok ga fotografišu. Već su ga posetili bezbrojni novinari. On je dokaz da i u Bosni i Hercegovini muslimani i Srbi mogu da žive zajedno.

Dnevnik Di Velt piše o tome kako je „16 godina posle masakra u Srebrenici tamo rođeno prvo dete jednog srpsko-muslimanskog para: mali Jusuf“. „Srebreničko dete nade je plavokoso, staro 42 dana, zeva i rutinski trepće dok ga fotografišu. Već su ga posetili bezbrojni novinari, kaže majka Dušica uz ponosit osmeh. Njen sin je, veli, dokaz da i u Bosni i Hercegovini muslimani i Srbi mogu da žive zajedno. 'Jedino što se računa jeste ljubav, Ona uvek pobeđuje“. List dalje piše da je 1995. samo detinje lice tada 16-godišnjeg Almira spaslo masakra: on je zajedno sa svojom majkom uspeo da napusti grad u konvoju autobusa u kojima su bili žene i deca.“

„Rat u Jugoslaviji je 90-ih godina raskorenio i porodicu Dušice Rendulić. Ova Srpkinja je rođena u hrvatskom selu Sveti Rok. Ona danas ima 25 godina i ne seća se progona svoje porodice za vreme rata u Hrvatskoj. Do 15. godine je bila u izbegličkom kampu u Valjevu, a zatim se preselila kod svojih rođaka u blizini Tuzle. Tamo je obrađivala zemlju, a ujesen 2010. srela čobanina Almira. 'Bila je to ljubav na prvi pogled. Odmah sam znala da je on onaj pravi." List prenosi reči ovog para da im nikada nije smetalo različito poreklo. Dalje piše da je vest o rođenju prvog deteta jednog srpsko-muslimanskog para u Srebrenici u svim zemljama bivše Jugoslavije dospela na naslovne strane i da je najčešće pozitivno komentarisana. Među muslimanima ima glasova koji se brinu da će mešoviti brakovi te vrste uništiti naciju muslimanskih Bošnjaka, kao što i među Srbima ima onih koji zakeraju da Jusufa vaspitavaju kao muslimana. Ali, Dušica kaže da „čudnih reakcija ima samo na internetu i da je ona sama u Srebrenici lepo prihvaćena.“

SAD suviše lako dolaze do podataka evropskih banaka

Peter Šar

Peter Šar

Fajnenšl tajms dojčland piše da „SAD suviše lako dolaze do podataka koje čuvaju evropske banke.“ Savezni opunomoćenik za zaštitu podataka Peter Šar je za ovaj list kritički govorio o ophođenju policije EU Evropol za transatlantskim sporazumom SWIFT. „Politička kontrola ovog sporazuma je apsolutno nedovoljna“; rekao je Šar i dodao da se bankovni podaci evropskih klijenata suviše lako stavljaju na raspolaganje Sjedinjenim Američkim Državama. „Sporni sporazum očigledno ni posle izvršenih korekcija ne može da se zaštiti od zloupotreba. Prema tom sporazumu, američke vlasti prilikom svakog upita upućenog Društvu za svetske međubankovne finansijske telekomunikacije SWIFT moraju da ograniče količinu traženih podataka, da navedu vrstu podataka i svrhu njihovog korišćenja. Jedna provera je pokazala da je Evropol dosad pozitivno rešio svaki zahtev SAD, SWIFT je američkoj strani stavio na raspolaganje sve podatke koje je ona tražila posle stupanja pomenutog sporazuma na snagu, a SAD nisu davale informacije koje su od njih tražene.“ „Cilj Evropskog parlamenta da se smanji transfer podataka, koliko ja mogu da prosudim, nije ostvaren, rekao je Šar.“

30 krupnih grešaka u svetskom sistemu

Bečki Standard je u današnjem broju objavio intervju sa Margrit Kenedi, „nemačkom kritičarkom kapitalizma“, koja 30 godina proučava vladajuće novčane i privredne sisteme. Ona smatra da aktuelni finansijski sistem nije dobar, te da postoje alternative koje bi trebalo isprobati. U aktuelnom sistemu novčanom sistemu ona vidi 30 krupnih grešaka, od kojih su dve posebno važne. „Prvo, naš sistem počiva na principu kamate, te kamate na kamatu. Najveći deo našeg novca kreira se tako što se prave dugovi i na njih moraju da se zaračunaju kamate. Kamata sama po sebi još ne bi bila ništa dramatično. Ali, sa kamatom na kamatu, dugovi i potraživanja eksponencijalno rastu, a ta vrsta rasta je u materijalnoj oblasti samo ograničeno moguća. Zbog toga naš tradicionalni novčani sistem može da funkcioniše samo na kratke i srednje rokove, ali ne i dugoročno. Postoje tri ’istorijska’ rešenja za taj problem: rat, slom, ili socijalna revolucija. Kada vidim šta se dešava na Bliskom istoku – to je socijalna revolucija; rat sa Irakom je završen, sada će stvar možda da se nastavi u Iranu.“

Margrit Kenedi

Margrit Kenedi

„Druga greška je u raspodeli. Preko kamata, novac se stalno sa 90 odsto stanovništva raspodeljuje na 10 odsto, onima koji mogu da ’puste da novac radi za njih’. Pri čemu mi znamo da ne radi novac, već ljudi i mašine. No, to je jedan od načina da se zamagli situacija, da bi se ljudi odvratili od namere da zaista malo bolje upoznaju fenomen zvani novac. Gotovo svako, ko nešto proizvodi, mora da plati banci kamate, koje zatim prenosi na cene. Udeo kamata u svim cenama onoga što nam je potrebno za život iznosi u proseku 40 odsto. Naravno da bi moglo da se kaže: to je pravedan sistem. Svako plaća kamate preko cena, svako dobija kamate ako štedi. Ali, ako pažljivije pogledate, 90 odsto ljudi konstantno preko cena plaća veće, i to duplo veće, kamate u odnosu na iznos koji od kamata dobija, a 10 odsto njih dobija sve ono što je 90 odsto preplatilo… Oni koji rade za svoj novac na taj način onima za koje radi novac u Nemačkoj svakog dana plaćaju oko 600 miliona evra.“

Margrit Kenedi dalje iznosi i konkretne predloge kako bi mogli da izgledaju alternativni sistemi, o kojima je pisala u svojoj knjizi „Okupiraj novac“. „Jedan od njih, koji u Švedskoj funkcioniše od 1965, jeste banka JAK. To je banka članova koji jedni drugima daju beskamatne kredite, ali i beskamatno štede. Osim toga, postoje mnogobrojne komplementarne valute kao što je, na primer, kružok VIR u Švajcarskoj, koji su 1934. osnovala mala i srednja preduzeća. On funkcioniše i danas i ima oko 60.000 članova. Oni plaćaju jedni drugima njihovom beskamatnom paralelnom valutom i tako regulišu obrt svojih firmi. To pomaže naročito u kriznim vremenima i povećava likvidnost preduzeća. Ja u mojoj knjizi pišem o CO2-valuti, koja bi praktično svakom čoveku na planeti omogućavala da emituje u atmosferu određenu, i za planetu podnošljivu, količinu CO2. Ljudi koji emituju manje CO2 mogli bi onima koji emituju više da prodaju svoje bonove. To bi moglo da se okarakteriše kao novac, jer bi moglo da se primeni i za kupovinu energije i vode.“

Pripremio: Saša Bojić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković