„Sreća je što ne izgledam kao gej...“ | Politika | DW | 02.10.2012
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

„Sreća je što ne izgledam kao gej...“

U Srbiji ni danas nije lako izaći i javno se „autovati“, odnosno „priznati“ da si pripadnik LGBT populacije. Zato se ogromna većina njih na to ne odlučuje i trudi se da se kreće uglavnom u poznatom okruženju.

„Iz manjeg vojvođanskog mesta sam, verovatno najkonzervativnijeg u Vojvodini. Odrastao sam u okruženju u kojem ljudi na prvi pogled ne bi rekli da sam homoseksualac. Tako da sam tamo naučio da komuniciram bez ikakvog straha i bio sam slobodan u izražavanju. Sve do momenta kada je to postalo predmet interesovanja nekih neonacističkih grupa. Od tada mi bezbednost nije ista kao što je bila“, priča Neša, koji se iz tog mesta odselio i živi već 20 godina sa partnerom u Novom Sadu.

Ekstremisti su na margini?

„Jedan momak koji je homoseksualac i koji je prepoznat kao homoseksualac u gradskom autobusu je bio napadnut i uboden nožem iz čiste mržnje, zato što neko mrzi homoseksualce. A to se ranije nije dešavalo“, navodi Neša.

Parada ponosa do sada održana samo 2010. godine...

Parada ponosa u Srbiji do sada je održana samo 2010. godine...

Milan Antonijević, direktor Komiteta pravnika za ljudska prava, kaže da se, uprkos činjenici da praktično nijedna Parada ponosa nije održana na pravi način, u poslednjih 12 godina u Srbiji ipak dosta toga promenilo nabolje kada govorimo o temi ljudskih prava pripadnika LGBT populacije.

„U Srbiji se dosta toga promenilo. Sada više ne postoji većinsko raspoloženje da se protiv LGBT populacije treba boriti, već to polako prelazi u ove ekstremističke grupe koje postoje u svakoj zemlji, ali koje su na margini i predstavljaju jedan do dva odsto onih koji su spremni da pribegnu nasilju“, optimista je Antonijević.

Naš sagovornik Neša, pak, kaže da se kreće uglavnom u krugu ljudi koje poznaje i u kojem nema problema. „Znaju prijatelji, a tu i gde radimo ljudi znaju da smo homoseksualci. Mislim da zna i neka šira društvena zajednica. Mislim da i komšiluk isto tako zna. I dobri smo sa svima, možda zato što smo birali da živimo život u jednoj mirnijoj sredini kao što je novosadska, a posebno ti stariji delovi grada“, priča Neša.

Kako registrovati gej vezu?

Ipak, kada izađe iz tog kruga i kada pokuša da ostvari neka prava na osnovu toga što je nezaposlen, a partner mu je zaposlen, nailazi na prepreke. „Službenica me je pitala da li imam suprugu i da li je ona zaposlena. Shvatio sam da u stvari imam suprugu koja uplaćuje doprinose, međutim sistem to ne prepoznaje. A to su te neke sitnice koje čine život“, ispričao je naš sagovornik.

...ali uz nasilje.

...ali uz nasilje.

Milan Antonijević iz Komiteta pravnika za ljudska prava kaže da Srbija mora krenuti korak dalje u poštovanju prava LGBT populacije, koji su građani isto kao i svi drugi. „Ono što su sigurno naredni koraci, to je razmišljanje o registrovanom partnerstvu, da bi imali sva prava u pogledu nasleđivanja, izdržavanja, socijalne i zdravstvene zaštite. To je minimum, i ne znam ko od političara može da da negativne odgovore na takve zahteve“, smatra Antonijević.

Našeg sagovornika Nešu pitali smo da li mu roditelji znaju da je gej: „Da, znaju, ali intimno mi to ne odobravaju. Ipak, to nam ne narušava nešto posebno odnos u komunikaciji. Išli smo kod psihologa i oni su nam preporučili da razgovaramo o onim stvarima koje nas povezuju a ne o onima koje nas razdvajaju“, odgovorio je Neša.

A ocu je u jednom momentu postavio i jedno pitanje: „Razgovarao sam sa ocem i pitao sam ga jednog trenutka šta on misli o tome da ja imam dete. Nije hteo to da podrži, iako je to čovek koji me stalno podržava, ceo život. Ali, tu je napravio tu liniju razgraničenja i to me zabolelo“, ispričao je Neša, koji nas je molio da mu ne spominjemo pravo ime i da mu, u našem AUDIO IZVEŠTAJU, malo izmenimo glas. Za svaki slučaj.

Autor: Dinko Gruhonjić, Novi Sad
Odgovorni urednik: Ivan Đerković

Audio i video