Srbija: vlastodršci pišu istoriju za đake

Jugoslovenska kriza dovela je do potrebe za pronalaženjem dubljih motiva za raspad države. Osim političke retorike trebalo je pronaći i neku naučnu argumentaciju koja bi sve to potkrepila, i u tu svrhu je iskorišćena istorija, kao oblast najpogodnija za tu vrstu manipulacije. Sve to je dovelo do ideološke intervencije u jednu naučnu oblast kao što je istorija, koja je iskorišćena i kao neka vrsta opravdanja za oružane sukobe.

Istorija nije sukob mišljenja

Nakon završetka rata u bivšoj Jugoslaviji očekivao se prestanak takve političke zloupotrebe istorije. Očekivali smo neke radikalnije poteze u obezbeđivanju autonomije istorije, kaže za DW istoričar Branka Prpa, ali se to, nažalost, nije desilo. Umesto toga, istorija je ušla u polje parapsihologije i postala paraistorijska nauka, smatra Prpa. Rezultat toga je da se istorija danas posmatra kao sukob mišljenja:

„Došli smo u situaciju da možete da kažete šta god hoćete, i da to ne morate ničim da potkrepite pravdajući se time da je to vaše mišljenje. Tako da danas u Srbiji imate pokušaje rehabilitacije od Nedića pa nadalje, a mi imamo pouzdane istorijske dokaze da su bili kolaboracionisti – to nije pitanje mišljenja nego činjenica. Ali ovde se debatuje o nečemu što, sa pozicije jedne nauke i znanja, prosto ne može da bude debatno polje“.

Istoričari iz regiona su se bavili i komparativnim analizama udžbenika istorije. Srpski udžbenici istorije su ocenjeni kao žrtve ideološke konfuzije, u kojima postoji namera da se prošlost uskladi sa trenutnim političkim potrebama. Ti udžbenici stoga obiluju stereotipima po kojima je srpski narod jedini istorijski ispravan, vodi samo odbrambene ratove, ne ugrožava narode oko njega, i uglavnom je žrtva naroda u okruženju.

Politički monopol na istoriju

Branka Prpa, koja je takođe bila učesnik susreta istoričara iz regiona, ističe da se situacija u Hrvatskoj, na primer, popravila, jer je tamo ukinut monopol na izdavanje udžbenika:

„Kod nas je Zavod za izdavanje udžbenika i dalje monopolska institucija, tako da njegovo rukovodstvo zavisi od partije koja je na vlasti. U zavisnosti od ideološke i političke orijentacije vlasti, tako je i zavod plasirao udžbenike iz istorije na tržištu. Angažovani su oni ljude koji su nudili istorijsku sliku Srbije koja je odgovarala tadašnjoj političkoj nomenklaturi na vlasti.

Svi ti udžbenici su i dalje zvanični udžbenici – proizvedeni su u poslednjih nekoliko godina, i vi ne možete pisati nove udžbenike svakih godinu dana. A onda je došlo do temeljnih pokušaja revizije istorije, što se nažalost pretvorilo u državnu politiku u koju se uključilo i sudstvo“.

na sledećoj strani:

Sudska revizija istorije

Sudska revizija istorije

Ako bismo pokušali da ustanovimo gde smo danas u odnosu istorije i nacionalizma, ili istorije i politike, mora se reći da je polje istorije po prvi put ušlo u polje sudske arbitraže, skreće pažnju Prpa. Postavlja se sada pitanje šta da čine istoričari ako žele da napišu ili izjave nešto o istorijskim ličnostima, koje su rehabilitovane sudskim putem:

„Šta bi bilo kada bih ja, kao istoričar, napisala zašto mislim da je Dragiša Cvetković, kao predsednik vlade Kraljevine Jugoslavije, uradio niz pogrešnih poteza, i morao s pravom da demisionira usled masovne pobune građana i demonstracija 27. marta 1941. godine? Pošto je Cvetković sudski rehabilitovan, da li to znači da nekakav tužilac ima pravo da mene kao istoričara tuži, jer ja tvrdim da Dragiša Cvetković jeste čovek neki određenih karakteristika? Ili, šta će se desiti ako tvrdim da su neki drugi, koji su sada rehabilitovani, zaista počinili ratne zločine!?“

Upravo zbog svega toga nije samo pitanje udžbenika nešto gde se reflektuje jedna iskrivljena slika nas samih kroz vreme, zaključuje Prpa. Pažnja se mora obratiti i na celokupan politički kontekst, u kome se istorijom bave sudovi. U tom kontekstu se po njenim rečima državna politika može posmatrati i kao ključni revizor istorije.

autor: Ivica Petrović, Beograd

odg. urednik: Nemanja Rujević