Srbija u potrazi za opravdanjem rata

Nevladine organizacije to nazivaju neprofesionalnošću i direktnim političkim uticajem, a, prema mišljenju direktorke Helsinškog odbora za ljudska prava Sonje Biserko, u pitanju je nastavak rata drugim sredstvima i pokušaj prebacivanja krivice za početak rata u BiH na bošnjačku stranu.

„Svi ovi slučajevi predstavljaju pokušaj da se rat u BiH prikaže tako kao da je bošnjačka strana sve počela. To je naročito bilo vidljivo u zahtevu za ekstradiciju Ejupa Ganića, koji je sud odbio jer je zasnovan na nepostojećim dokazima. To je kratkovida politika koja je dovela do toga da je poraslo nepoverenje prema Srbiji i Beogradu. Ovo je neka vrsta produženja rata drugim sredstvima. Tužilaštvo se na nevešt način bavi revidiranjem optužnica, pošto se radi o slučajevima koje je svojevremeno pokrenulo vojno tužilaštvo. To je moglo da se radi bez ovih optužnica koje su pogubne po odnose u regionu i disktredituju rad Tužilaštva“, smatra Sonja Biserko.

Povratak na logiku devedesetih

Srbija je 2010. godine doživela dva velika poraza u borbi za pravdu po njenom modelu – najpre je pred sudom u Londonu tužilac priznao da su poternicu za Ejupom Ganićem držali iako nemaju dokaze, a onda je revidirana presuda Iliji Jurišiću koji je prvo osuđen na 12 godina za ratni zločin protiv vojnika JNA u Tuzli, da bi na kraju bio pušten da se brani sa slobode.

Međutim, nakon ta dva „šamara“, ništa se nije promenilo. Srbija nastavlja da postupa po fantomskim optužnicama iz devedesetih godina. Početkom januara uhapšen je Tihomir Purda, vukovarski branitelj koji je priznao zločin pod mučenjima u logoru. Srbija, koja još nije zvanično priznala postojanje logora na svojoj teritoriji, niti pokrenula istragu protiv ljudi koji su mučili i ubijali zarobljenike širom zemlje, odustala je od progona jer nema dokaze.

Samo dan nakon puštanja Tihomira Purde kao grom iz vedra neba stigla je vest da je po istim poternicama pritvoren Jovan Divjak. Zahvaljujući svemu tome, odnosi u regionu su, najblaže rečeno, duboko narušeni i to je, prema mišljenju advokata Srđe Popovića, zapravo jedina posledica svih događanja.

„Znamo da Jovan Divjak neće biti izručen Srbiji, prema tome, nakon svega ovoga, neće se dogoditi ništa. Ovaj događaj će samo da utiče na odnose u regionu. Naravno, pokvariće ih, kao što se desilo i sa slučajem Purda. Taman kad su odnosi sa Hrvatskom počeli da se razvijaju, desio se zahtev za ekstradiciju. Ja na to gledam kao kad posle rata ostanu velike neeskplodirane bombe. One se demontiraju i eksplodiraju, ali su podsetnik na neko drugo, teško vreme. Ovo je glupost koju Srbija radi po ko zna koji put i mislim da je jako dobro što je javnost i u BiH i u Srbiji reagovala na vrlo jasan način. Međutim, ovo govori još jednu stvar. Vraća nas na logiku devedesetih - ako hoćete da opravdate svoje zločine počnete da ukazujete na zločine drugih, a onda počnete i da ih izmišljate. To je vrlo kreativan i vrlo neefikasan način da se odbranite od sopstvenih zločina“, kaže Popović.

Zebnja zbog polarizovanosti BiH

Novinar, publicista i pisac Ivan Lovrenović smatra da se na slučaj Jovana Divjaka može gledati isključivo kao na politizaciju. „Cela ta stvar koja traje već godinu dana, od slučaja sa Ganićem do danas, u BiH proizvodi vrlo žestoke i nepovoljne reakcije. U ovom slučaju se to najbolje pokazalo na potpuno polarizovanim reakcijama iz Sarajeva, gde je Divjak ikona grada, i onima iz Banjaluke. To su toliko oprečne reakcije da one zapravo svedoče o dubinskoj polarizovanosti ta dva dela BiH, bar kad je reč o političkoj sferi. Sam Divjak je rekao u jednom intervjuu da je stanje u BiH, zahvaljujući ponašanju Srbije, možda gore nego posle rata 1996. godine. Reakcije nakon hapšenja to potvrđuju i to je ono što me kao građanina BiH posebno ispunjavaju zebnjom jer govore da je BiH, i po svom bazičnom stanju, raspolućena“, kaže Lovrenović.

Autorka: Žarka Radoja, Beograd

Odgovorni urednik: Ivan Đerković