1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Srbija: Sačuvati gajde i gajdaše

Ministarstvo kulture Srbije obelodanilo je nacionalni registar ugroženog nematerijalnog kulturnog nasleđa. Za neke tradicije ovaj korak može da se pokaže spasonosnim, posebno za gajde kojima preti brz nestanak.

default

Jedan od deset gajdaša u Srbiji

Unesko je u Srbiji već uveliko poznat po zaštiti spomenika kulture poput Gamzigrada, Studenice i Starog Rasa. Međutim, manje pažnje zauzima podatak da je ova svetska organizacija za promovisanje dijaloga među kulturama još 2003. godine usvojila konvenciju o zaštiti nematerijalnog kulturnog nasleđa. Težište tog međunarodnog ugovora jeste da se zaštite i očuvaju tradicije, veštine i tehnike, običaji i specifične muzičke prakse. Srbija je Konvenciju o zaštiti nematerijalnog kulturnog nasleđa ratifikovala tek u maju 2010. godine.

Ratifikovanjem Konvencije, Srbija je sebe obavezala na stvaranje spiska nematerijalne kulturne zaštite. Na njemu se nalazi oko 40 ugroženih elemenata, među kojima su narodna kola, posebne vrste pevanja, ali i gajde kao instrument i specifičan način sviranja na ovom instrument kome preti skori nestanak. Kao sledeći korak, ulazak na Uneskovu listu može im dodeliti nacionalni i državni značaj, tvrdi Saša Srećković, koordinator na nacionalnom nivou za saradnju sa Uneskom. „Državama i političarima je to uvek bitno da se nečim diče što je na svetskoj listi. Suština ove konvencije i cele priče oko nematerijalnog kulturnog nasleđa je zaštita, ustvari, očuvanje i održanje elemenata živim u lokalnim zajednicama koje ih prepoznaju. Mogućnost da se utiče na uslove koji afirmišu tu mogućnost jeste da se određeni vredni elementi očuvaju“, smatra Srećković.

Nestaju gajde i gajdaši

U prošlosti su gajde bile jedan od najznačajnijih instrumenata srpske tradicionalne narodne muzike. Poslednjih decenija one počinju da nestaju sa naših prostora, a jedan on razloga je i taj da ne postoji institucionalna strategija koja bi omogućila njihovo trajanje. Toj tendenciji nestanka posebno doprinosi podatak da je danas u Srbiji svega deset ljudi koji mogu u izvornom obliku da prenesu tradiciju sviranja gajdi. Najstariji među njima rođen je 1912. godine, što dovoljno govori o alarmantnosti situacije. Za prenošenje veština i tehnika muziciranja mladim generacijama zainteresovanim za srpsku narodnu muziku, gajdašima se moraju obezbediti određeni uslovi, kaže Rastko Jakovljević, koordinator projekta za zaštitu nematerijalnog kulturnog nasleđa vezanog za muziku. „Da zaštitimo veštinu živih nosioca te tradicije sa jedne strane, ali i da njima obezbedimo pristojne uslove za život, za stvari koje su oni ceo život radili, ali nisu prepoznato nigde“, uverava Jakovljević kao način zaštite gajdaške tradicije u Srbiji.


Jakovljević skreće pažnju da gajde nisu instrument koji isključivo oslikava srpsku tradicionalnu muziku. Škotska i Bugarska su posebno napredovale u smislu popularizacije instrumenta, pa čak i u fabričkoj izgradnji gajdi. S druge strane, u Srbiji su gajde zadržale svoj izvorni oblik kako u samoj izgradnji, tako i u tehnikama sviranja. Ova specifičnost gajdi u Srbiji može biti od velikog značaja za predstavljanje njihove posebnosti u odnosu na ostatak Evrope, uveren je Jakovljević. „Mi smo sada u jednom privilegovanom položaju u odnosu na Bugarsku, Škotsku i ostale zemlje, da sačuvamo žive nosioce koji će dalje nastaviti. To je potpuno druga priča nego da sačekate da nešto nestane, da se napravi vremenska distanca i da vi krećete po revitalizaciju na osnovu snimaka, svedočenja i tako dalje. To je potpuno drugi pristup“ kaže Jakovljević.

Druge zemlje štite srpsku tradiciju

Primer gajdi oslikava koliko sličnosti srpska tradicija ima sa susedima i ostatkom Evrope. Međutim, ono što je uzdrmalo akademske krugove u Srbiji jeste da činjenica da je Hrvatska već zaštitila ojkače, pesme koje su deo vokalne prakse Srba iz Krajine, dok Albanija namerava slični poduhvat sa guslama. Jakovljević smatra da to ne predstavlja čin prisvajanja, odnosno oduzimanja nečijeg identiteta, već mogućnost regionalne saradnje u oblasti kulture. „Sama kandidatura jedne zemlje za zaštitu jednog elementa nematerijalnog kulturnog nasleđa zapravo ne podrazumeva tapiju na to, nego se ostale zemlje koje se prepoznaju u tom kulturnom elementu ugrađuju. Sama poenta Uneskovog programa jeste da se prepoznaju sličnosti i zaštite na širem nivou.“

Saša Srećković smatra da će Srbija saradnjom sa Uneskom po pitanju zaštite nematerijalnog kulturnog nasleđa da profitira. „Promotivni momenat, imidž koji dolazi od samih činjenica da su stvari nominovane i da su prošle na listi, ne samo da su nominovane, nego i da su odobrene, daje svakako jedan poseban oreol tim elementima i, na kraju krajeva, državi koja je predložila“, veruje Saša Srećković.

Autor: Ognjen Cvijanović, Beograd
Odg. urednik: Nemanja Rujević