Srbija: Novinarstvo u defanzivi | Politika | DW | 02.05.2014
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Srbija: Novinarstvo u defanzivi

Uoči Dana slobode medija, novinare u Srbiji najviše brinu tradicionalno tanki novčanici i nesigurnost posla. I dalje su na delu pritisci, razni vidovi cenzure i tabloidi kao oruđe političke borbe.

Rasprava o cenzuri u medijima uveliko je terminološka – ono što neki nazivaju cenzurom, drugi shvataju isključivo kao autocenzuru. „Kao što je do juče Tadić bio najbolji na svetu, tako je danas Vučić najbolji. Ne verujem da je u pitanju cenzura, to je autocenzura. Stvarno ne verujem da Vučić zove medije i kaže ovo može, ovo ne može“, rekla je nedavno u emisiji Hrvatske televizije Nedjeljom u dva Brankica Stanković, autorka Insajdera. Zoran Stanojević, urednik na RTS-u, kaže da autocenzura nastaje iz ličnog interesa, ali da nikako nije rezervisana isključivo za političko novinarstvo. „Ima je i u sportskom novinarstvu, pa i kod onih koji izveštavaju o estradi i umetnosti, tamo naročito. Ravnoteža se danas pravi neumerenim komentarima na internetu“, navodi Stanojević za DW.

Poznata novinarka Gordana Suša takođe primećuje da novinari sami ublažavaju svoje tekstove ili prikrivaju informacije, ali dodaje da u Srbiji postoji i klasična cenzura, doduše u perfidnom obliku. Ona pominje meku cenzuru čiji je tipičan primer nekritično izveštavanje sa pseudo-događaja, poput konferencija za novinare, otvaranja gigantskog mosta ili spašavanja dece iz snega. Takve zgode se i uparađuju kako bi organizatori prikazali novinarima ono što im odgovara, a sakrili ono što ne im ne odgovara. „Pored meke, postoji i prijateljska cenzura. To je ono kada vam urednik prijateljski sugeriše da ne radite neku temu jer će to biti loše i po vas i po sredinu u kojoj radite“, rekla je Suša na jednom času Blicove škole novinarstva.

„Svaka autocenzura je motivisana“, kaže za DW Nikola Tomić, urednik političke rubrike lista Danas. „Mnogo je kompleksnije sa vlasnicima medija i urednicima koji kreiraju uređivačku i poslovnu politiku. Novinari su tek na kraju lanca“, smatra Tomić. Slično rezonuje i Olja Bećković, autorka Utiska nedelje. „Autocenzura kojoj se pribegava u uslovima kada znaš o kome i šta ne smeš da pišeš, samo je finija reč za cenzuru“, rekla je ona u jednoj debati na Fakultetu političkih nauka. „Imate Nebojšu Stefanovića koji, čini se, u poslednje vreme ne radi ništa drugo već ide sa televizije na televiziju i pita voditelje u programu: da li sam vas ja ikada zvao? Odgovor je – nisi. I to je tačno, jer nije zvao on već neko drugi. I nije zvao voditelja nego nekog po hijerarhiji višeg.“

Jedan poziv menja sve

Radio Television Serbia Logo

Rat saopštenjima SNS i DS oko Javnog servisa

Jedan vickasti kolega, neka ovde ostane anoniman, pokušava temi da priđe optimistično: „Novinari u Srbiji imaju potpunu slobodu, mogu da pišu šta god hoće. E sad, druga je stvar da li tako mogu da zarade i platu.“ Novinara danas niko neće ubiti zbog kritičkog teksta, ali se pritisak prenosi na novčanik. Nepodobni mediji ne dobijaju reklame od države ili marketinških agencija bliskih vlasti. Takvi se, obično, brzo upodobe. Packe se dele hijerarhijski, odozgo nadole. Moćnici posavetuju vlasnike medija kako treba izveštavati, vlasnici ukažu urednicima na greške, a ovi isto to prenesu novinarima. Žurnalista na dnu lestvice radi za čemernu platu koja kasni mesecima i shvata da je pre dolaska na posao uputno ostaviti mozak kod kuće.

„Teška ekonomska situacija u medijima preliva se najviše na novinare“, kaže Henri Bone, šef beogradske kancelarije fondacije Konrad Adenauer. „Mogu da zamislim kakva je to dilema – svaki novinar mora da odvaga da li premala plata opravdava preveliki rizik. Ekonomski nezavisniji mediji i novinari značili bi i slobodniju štampu“, kaže Bone za DW. U Srbiji ne postoji tradicija demokratskog javnog mnjenja ni slobodnih medija, mnogi su naučeni i priviknuti da slušaju vlast, kaže Nikola Tomić. Ipak, tanke finansije ostaju osnov svakog prigodnog izveštavanja. „Dok nema slobodnog tržišta, dok je gro finansijera direktno ili indirektno vezan za državu – a država je jednako vladajuća partija – taj lanac neće moći da se raskine. Najizdašniji finansijeri medija su preduzeća povezana sa državom, njih vode partijski kadrovi, što znači da iza njih stoje političari“, dodaje novinar Danasa. Mediji se onda pitaju, da li će, ako naljute nekog političara, ujedno ostati bez oglasa i reklama.

Zoran Stanojević ukazuje da novinari u Srbiji dele ekonomsku sudbinu čitavog društva koja nije ružičasta. „Kako je prosvetnim radnicima, policajcima, lekarima ili inženjerima, tako je i novinarima. Svi su prinuđeni na kompromise ili na korupciju koja se ispoljava na razne načine. Nekada je ona stvar gole egzistencije. U društvu u kojem su moralne norme nisko postavljene, tek malo iznad pismenosti, a nezaposlenost visoka, pritisci su tradicija kojom se ponosimo“, navodi on za DW.

Ne zna se ko je ko

Henri Bohnet

Henri Bone: Teška ekonomska situacija u medijima preliva se najviše na novinare

Henri Bone dolazi iz Nemačke, zemlje u kojoj se tabloid Bild svakog dana proda u 2,5 miliona primeraka. Ogromne slike, bombastični naslovi, malo uprošćenog teksta, upozorenja čitaocima šta je šokantno ili skandalozno – sve to je legitimna odlika tabloida. Srpska bulevarska štampa, međutim, češće služi za najave hapšenja, satanizaciju opozicije, a sve kroz izjave poverljivih izvora. „Problem je što optužbe po ovdašnjim tabloidima često nisu potkrepljene. Ukoliko bi Bild u Nemačkoj, ili bilo koja druga novina, objavio netačne tvrdnje, po zakonu oštećena strana ima pravo da se njeno viđenje odštampa u istim novinama na istoj poziciji, što u Srbiji ne viđamo.“ Tako je Bild pre nekoliko godina špekulisao da bi bivša političarka Hajde Simonis mogla da učestvuje u jednom rijaliti programu pa je morao da objavi njen demanti preko pola naslovne strane, masnim slovima.

„Tabloidi objavljuju ono što mi želimo da čitamo“, kaže Zoran Stanojević. „Nije problem u njima nego u našim željama. U uređenim društvima nisu sve želje ostvarive već samo one koje doprinose napretku. Kod nas takvih ograničenja nema. Kao kada bi decu pustili da sama biraju čime će se hraniti, koliko će učiti i koliko će se igrati“, dodaje on, uz opasku da u Srbiji na tabloidno nisu imuni ni ozbiljni mediji.

Nikola Tomić skreće pažnju na još jednu razliku između bulevarske štampe u Srbiji i uređenim zemljama – u Nemačkoj i Britaniji se zna ko je ko – šta je Bild, a šta Zidojče cajtung, šta je San, a šta Gardijan. „Ovde je ozbiljno novinarstvo u defanzivi i na marginama. Istovremeno imamo novine i emisije za polupismene, i politički i elementarno. U Srbiji su tabloidi alat političke borbe, udarna pesnica vlasti. Oni najuticajniji, najčitaniji ili najgledaniji – jer i informativni program Pinka jeste tabloidni – kreiraju javno mnjenje i, bojim se, političku scenu.“

Gde ja stadoh, ti produži

Tomić smatra da na medijskom planu naprednjaci samo još žešće nastavljaju tamo gde su demokrate stale. „Ovo je započela Demokratska stranka pod Borisom Tadićem – i oni su koristili tabloide za obračune sa političkim neistomišljenicima. Tada su, doduše, postojali izuzeci od pravila, a sada ih nema“, navodi naš sagovornik. Kaže da je mantra današnjih vlastodržaca ko nije sa nama, taj je protiv nas, taj je lopov i izdajnik. Poslednja meta pritisaka bio je javni servis koji Srpska napredna stranka vidi samo kao platformu za napade na Vučića. Usledio je tradicionalni rat saopštenjima u kojem smo saznali da DS zamera RTS-u upravo suprotno, da je veliki promoter novog premijera.

„Napredna stranka je najveća i najomiljenija pa je potencijalno najizloženija kritikama“, kaže Henri Bone iz fondacije Konrad Adenauer. „Oni su najavili i bolne reforme i sada moraju da istrpe više kritika nego neke opozicione partije“, dodaje on. Deo javnosti veruje da SNS priprema teren za neko podobno uredništvo RTS-a. Zoran Stanojević kaže da su kritike na račun njegove kuće „eho predizborne kampanje, odnosno osetljivosti koja je u to doba naročito izražena. A stav Demokratske stranke samo potvrđuje kontinutitet odnosa prema medijima. DS, tačnije DOS, autor je medijske slike koju danas imamo. SNS je samo sretni dobitnik.“

Teško da je za utehu, ali novinari u Srbiji su navikli na permanentno vanredno stanje. Stanojević se dobro sreća kako je bilo biti novinar devedesetih, kada su drugačija mišljenja stizala samo preko marginalnih medija, ili još ranije, osamdesetih, kada drugačijih mišljenja nije smelo biti. „Danas imamo najbolje loše novinarstvo u našoj novinarskoj istoriji“, zaključuje on. Ili, kako je rekao glavni urednik jednih novina: Situacija je očajna, dakle stabilna.