Sprečavanje agresivnosti kod dece

Luis Kani ima tek dva i po meseca, ali već pomaže drugoj deci da shvate da je empatija osnova za sprečavanje agresivnog ponašanja.Njegova majka Sonja pristala je da jedanput nedeljno sa Luisom dolazi u dečji vrtić i omogući deci u dobi izmedju tri i šest godina da vide šta su to, zapravo, bebe.Sonja Kanis kaže:

„To menja mnogo kod dece.Obično, ona ne sede mirno ceo sat i posmatraju, uvek imaju nešto da rade – trče okolo, imaju nekakav program.Medjutim, u ovom slučaju ona sede i posmatraju malo dete.Vrlo su zanimljive njihove reakcije i emocije koje možete da vidite na njihovim licima.Posle jednog sata postaju sve nervoznija i sve više žele da ponovo trčkaraju naokolo, ali taj sat zaista su koncentrisana na bebu“, kaže Sonja.

Predškolska deca koja redovno posmatraju majke sa bebama nauče da shvate potrebe drugih i razviju osećanja za druge.Na ideju je došao psihijatar iz Filadelfije Henri Perens i ona je prvi put proverena u Nemačkoj, u pilot programu napravljenom u minhenskoj univerzitetskoj klinici Ludvig Maksimilijan.Program je napravio dečji psihijatar Karl Hajnc Briš koji kaže:

„Posmatranje beba je preventivan program i trebalo bi da pomogne roditeljima da spreče da njihova deca budu agresivna ili anksiozna.Majka prvi put dolazi sa bebom koja ima tek četiri do šest nedelja i zatim tokom cele godine svake nedelje posećuje istu grupu dece u dobi izmedju tri i šest godina. Vaspitačice su obučene za posmatranje bebe što znači da one usmeravaju posmatranje i postavljaju deci razna pitanja“, objašnjava doktor Briš.

Deca sede u krugu oko Sonje Kanis i njene bebe.Ona doji Luisa, menja mu pelene, ljulja ga u naručju ili jednostavno posmatra kako spava i za to vreme vaspitačica postavlja deci pitanja:

„Pažljivo posmatrajte.Danas nam je Luis budan.Šta radi? Okreće glavu“.

Tokom 12 meseci, koliko program traje, deca posmatraju promene do kojih dolazi kod bebe i posmatraju kako od bespomoćnog dojenčeta postaje dete koja puže ili već hoda. Posle godinu dana počinje nov program sa novom majkom i novom bebom i, naravno, novom grupom dece.Doktor Briš kaže:

„Više od polovine dece u grupama koje su bile obuhvaćene programom nema ni sestru, ni brata.Svi su jedinci i nikada ne bi imali priliku da vide kako odrasta beba i kroz koje sve faze prolazi.Ovaj program za njih znači da su godinu dana sa bebom, posmatraju kako se ona motorički i emotivno razvija – i to je prva i verovatno jedina prilika da vide taj razvoj i interakciju majke i bebe“, kaže doktor Briš.

Doktor dodaje da je dokazano da su deca koja nemaju razvijen osećaj empatije, uživljavanja u osećanja i potrebe drugog, agresivnija u konfliktnim situacijama od dece kod koje je to osećanje razvijeno.

Barbara Poost, vaspitačica u dečjem vrtiću uključena je već u drugi ciklus posmatranja bebe i kaže:

„Prvi korak je jednostavno posmatranje i zapažanje.Drugi korak je šta beba oseća i zašto to čini.Ideja je da svako voli bebe, da su svi pozitivno raspoloženi prema njima i svako je spremniji da se potrudi da vidi šta je toj maloj osobi potrebno“.

Posmatranje beba je emotivno pozitivno iskustvo, kaže Postova.Vaspitači i dečji psiholozi podržavaju program, jer je jeftin i pokazalo se da su rezultati pozitivni.Može se primeniti svuda i posebno je zanimljiv za škole u kojima je većina učenika iz nižih slojeva ili problematičnog ponašanja.Doktor Briš kaže:

„Ideja je da deca nauče da se užive u razmišljanje i emocije drugih, to je suština empatije.Ta sposobnost kod dece se razvija od treće godine – za dvogodišnjaka koji je umoran i gladan i svi drugi su umorni i gladni i on ne shvata da emocije drugih mogu biti različite od njegovih.Tek od treće godine dete shvata da nečije misli mogu biti drugačije od njegovih.Ako stvorite atmosferu u kojoj deca mogu to da proučavaju ona su vrlo spremni da to i učine.Naime, otkriće da tvoje misli i osećanja mogu biti različiti od misli i osećanja drugih vrlo je zanimljivo“, kaže Briš.

Najzad, o rezultatima programa doktor Briš kaže:

“Posle godine dana posmatranja bebe ta deca u vrtićima su manje agresivna, spremnija na saradnju, više socijalizovana. Manje su hiperaktivna, veća im je pažnja, manje su anksiozna, u stanju su da zatraže pomoć ako im je potrebna tako da ima mnogo onoga što nismo ni očekivali”, kaže doktor Briš.