Sport kao faktor kosovskog identiteta

„Ovog ponedeljka se u Švajcarskoj donosi jedna od najvažnijih političkih odluka godine za Balkan“, piše Mihal Martens za Frankfurter algemajne cajtung o zasedanju Sportskog suda u Lozani koji na inicijativu Srbije razmatra prijem Kosova u evropski fudbalski savez UEFA. Cilj Srbije je da UEFA povuče svoju odluku o tom prijemu. „Srbija argumentuje da je u Budimpešti povređen statut UEFA u kome piše da jedan savez može da se učlani samo ako ima sedište u državi koju priznaju Ujedinjene nacije“. Autor objašnjava da bi, u slučaju da srpski zahtev bude uvažen, Kosovo moralo da napusti i FIFA. A time i kvalifikacije za Mundijal u Rusiji.

To bi bio gorak poraz za Zapad, pre svega za SAD, Nemačku, Veliku Britaniju i Francusku, najvažnije pokrovitelje kosovske državnosti: „Jer, kosovski uspesi u međunarodnom sportu su često potcenjen element u stvaranju specifično kosovskog identiteta u odnosu na Albaniju – a Zapad ima dobrih razloga da ga potpomaže. Strah od ujedinjenja Kosova sa Albanijom i mogućom kaskadom novih, a možda i nasilnih, pomeranja granica na Balkanu je veliki. Zato Zapad čini mnogo kako bi unapredio  nacionalni kosovski identitet kosovskih Albanaca (srpsku manjinu za to neće moći da pridobiju). Do sada bez većeg uspeha.“

Autor navodi da je, međutim, džudistkinji Majlindi Keljmendi uspelo ono što zapadna politika godinama ne može: kada je na Olimpijadi u Riju osvojila zlatnu medalju, u njenoj domovini su hiljade oduševljenih Albanaca mahale plavo-žutom zastavom Kosova – a ne crveno-crnom zastavom Albanije. A ova potonja je „zastava Albanije, ali i zastava svih Albanaca. Njenu omiljenost prati i prkos prema istoriji koju mnogi Albanci doživljavaju kao nepravednu. Kada je u Balkanskim ratovima 1912/13 nastala prva albanska država, velike sile su na Londonskoj konferenciji utvrdile njene granice tako da su značajna područja naseljena Albancima dodeljena slovenskim državama Srbiji Crnoj Gori. Do danas gotovo polovina od oko šest miliona Albanaca na Balkanu živi van Albanije – na Kosovu, u Makedoniji, Crnoj Gori, na jugoistoku Srbije.“

Velika briga EU i SAD je da bi kosovski Albanci svoju nezavisnost mogli da vide i samo kao etapu na putu ka Velikoj Albaniji, jer bi ujedinjenje Kosova i Albanije moglo da podstakne i makedonske Albance, njihove sunarodnike na jugu Srbije, ali i Srbe u Bosni i Hercegovini i na severu Kosova, da se izdvoje iz svojih država. „Iredentističku lančanu reakciju u vremenima kada se NATO kao sila reda u velikoj meri povukao sa Balkana – neće niko. Zbog toga su zapadne sile-zaštitnice Kosova od početka vodile računa o suzbijanju velikoalbanskih tendencija u regionu.“

No, te tendencije su primetne, kako je autor dalje objasnio, i pored toga što je prilikom proklamacije kosovske nezavisnosti i u prvom članu kosovskog Ustava zapisano da „Kosovo neće ispoljiti teritorijalne pretenzije prema drugim državama i neće težiti ujedinjenju sa nekom državom ili delom neke države.“ Kao primer naveden je Pokret za samoopredeljenje („Vetevendosja“) Aljbina Kurtija. I dok je za kosovske sportiste Albanija kao država za koju su smeli da nastupaju bila jedina mogućnost da se probiju do uspeha i slave, sada je članstvo u UEFA i FIFA mogućnost da se najpopularnijim sportom na svetu ojača i kosovski identitet. Autor zaključuje da „uspeh Srbije u Lozani“ može da znači samo još jedan potez kojim se Kosovo „gura u ruke Albanije.“

Švajcarski dnevnik Noje cirher cajtung je pod naslovom „Na šta se žali policija na Balkanu“ objavio tekst dopisnika iz Beograda Andreasa Ernsta. On primećuje kako su se na Balkanu promenili raspoloženje i politika prema izbeglicama. „Još uvek hiljade Avganistanaca, Iračana i Sirijaca na zamandaljenom putu ka Severu traže prolaz, ali sve više zemalja diže ograde u nameri da spreči da izbeglice ostanu zaglavljene na njihovoj teritoriji, što je razumljivo, „ali cenu za to plaćaju južni susedi kod kojih su izbeglice ostale.

Autor primećuje da se i terminologija menja i da se izbeglice i na Balkanu sada najčešće nazivaju „migrantima“. „Talas solidarnosti jenjava. Ona ovde nikada nije ni bila tako izdašna kao na Zapadu, ali se nikada nije ni izmetnula u svoju suprotnost, u strah i mržnju, kao u mnogim mestima na Severu. „Strah da među izbeglicama ima terorista je minimalan. Ko bi i hteo da u Beogradu ili Zagrebu aktivira bombu? Ni policajci ne vide pretnju. Hrvatski policajci se žale da nisu dobro opremljeni za pograničnu službu, da nema dovoljno dvogleda, infracrvenih uređaja i toplotnih kamera. A pre svega nema dovoljno trenskih vozila i zato sve češće mora da se patrolira pešice. Da li se policajci plaše naoružanih krijumčara i potencijalno nasilnih migranata? Ne, kažu, ali u pograničnom rastinju vrebaju pčele, stršljeni i divlje svinje.“