1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Evropa

Sporazumevanje nogama i rukama

Prošle godine u Francuskoj je došlo do prave male revolucije. U ustav je unesena garancija o zaštiti regionalnih jezika. Nije međutim, jasno da li će to spasiti male jezike od odumiranja.

default

Dvojezične škole su u Elzasu retkost

Prema podacima iz 2001. godine, elzaški dijalekt govori 61 odsto stanovnika u francuskim pograničnim regionima. Međutim, mnogi među njima su stari, a mlade generacije ne podrazumevaju upotrebu elzaškog jezika.

Ne biti upadljiv

Na odeljenju Simeon u staračkom domu Nojenberg na severu Elzasa vlada dobro raspoloženje. Okupljeni stanari pevuše nemačke, elzaške i francuske pesme. Gotovo svi govore oba jezika i dijalekt. To nije slučaj i sa njihovim unucima. Jedna penzionerka kaže:

" Dobro govore elzaški, ali radije govore francuski, kako bi skrenuli pažnju na sebe".

Nase Riechen

U staračkim domovima elzaški jezik je velika prednost

Staromodan i nepoželjan jezik

Često je međutim suprotno slučaj. Da ne bi na sebe skrenuli pažnju, čak i mladi ljudi koji znaju da govore ovaj dijalek, u školi to ne čine. Elzaški mnogima zvuči staromodno, smatraju ga jezikom seljaka koji se u modernom životu više ne koristi i koji je posle Drugog svetskog rata proteran iz škola. Međutim, upravnica staračkog doma, Šantal Šmit Dibling kaže:

" Imamo utisak da se elzaški gubi, ali njegovo poznavanje u našoj profesiji predstavlja veliku prednost.To su izgleda primetili i mladi ljudi i kada se odluče da rade u socijalnom i medicinskom sektoru, oni ponovo uče elzaški".

Iako znaju jezik, ne koriste ga

Pre nego što je došla u Nojenberg, Šantal Šmit Dibling radila je u jednoj bolnici u Stazburu.Tamo su i osoblje i pacijenti retko govorili elzaški jer je u gradovima stanovništvo mešovito:

"Početnici u našoj struci ređe govore elzaški. Iako ga znaju, ne koriste ga. Tek kada neko vreme provedu u ovoj stuci elzaški se vraća, koriste ga kao sredstvo za približavanje pacijentima".

I njene ćerke govore dijalekt, jer na njemu komuniciraju sa babom i dedom. Jedan pozorišni projekat u školi probudio je u njima ljubav za ovaj dijalekt. Antoanet Ladenburže, psiholog i negovateljica u domu Nojenberg, u školi je potpuno odbijala elzaški. Danas je ovoj 25-godišnjakinji dijalekt neophodan :

" Nisam mogla da se brinem o jednoj starijoj ženi zato što je govorila samo elzaški. Pokušala sam da se sporazumem nogama i rukama i uz pomoć nekih nemačkih reči, ali, to je bilo daleko od idealnog. U našoj struci teško je razgovarati uz pomoć tumača, često je reč o vrlo intimnim stvarima. Dva slučaja morala sam da odbijem".

Antoanet planira da ponovo pohađa kurs elzaškog. Upravnica doma smatra da se treba se boriti da ovaj dijalekt ne izumre.

"To je deo naše istorije. Bilo bi šteta da ga izgubimo".

  • Datum 21.09.2008
  • Autor Ane Fransoaz
  • Podelite sa Pošaljite Fejsbuk gugl+
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/FMBm
  • Datum 21.09.2008
  • Autor Ane Fransoaz
  • Podelite sa Pošaljite Fejsbuk gugl+
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/FMBm