„Spora TV“ - štrikanje uživo | Mozaik | DW | 08.11.2013
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

„Spora TV“ - štrikanje uživo

Televizijski stvaraoci uvereni su da samo brzina i akcija mogu da privuku publiku. S jedne strane je to tačno, ali u Norveškoj su sve popularniji programi gde se ne događa – gotovo ništa!

Kada su producenti norveške javne televizije NRK 2009. godine odlučili da kamerom prate sedam sati vožnje vozom od Bergena do Osla, nisu ni slutili da će započeti čitav nov televizijski trend: sporu televiziju (Slow TV).

„Svi smo se smejali toj ideji i složili smo se da zvuči kao ideja koja bi nekome mogla da padne na pamet posle žurke koja je trajala čitave noći. Takve ideje obično ne prežive svetlost dana, ali ova jeste“, objašnjava Rune Moklebust, jedan od glavnih producenata tog programa.

Vožnja vozom ispostavila se kao ogroman uspeh, program je pratio veliki broj gledalaca i na taj način izazvao čitavu seriju sličnih projekata „spore televizije“. Najnoviji, prikazan protekle sedmice, bavio se štrikanjem i svime što je s tim povezano. Trajao je dvanaest sati.

Moklebust u razgovoru sa Dojče vele priznaje da je snimanje voza bila potpuno luda ideja i da se gotovo uplašio od sopstvene smelosti pre nego što je počeo s realizacijom. „U sedmicama pri emitovanja počeli smo da razmišljamo i pomislili smo: 'Prokletstvo, šta smo uradili? Sad više nema nazad – emitovaćemo sedam sati putovanja vozom!' Nismo čak imali ni vremena da ceo snimak pregledamo, pre nego što smo ga emitovali.“ Jedina uteha mu je bila to što su imali odobrenje urednika: „Bilo je mnogo dobrih argumenata protiv te ideje, ali na kraju nam je dopušteno da našu ideju realizujemo“, kaže Moklebust.

Neočekivani uspeh

Konačno, snimak putovanja železnicom emitovan je u udarnom terminu, u petak uveče, doduše ne na glavnom, već na drugom programu norveške televizije NRK2. U isto vreme, neke druge TV stanice emitovale su mnogo atraktivniji program, pa je tako železnica morala da se bori za gledaoce sa serijom „Iks faktor“.

I sami autori smejali su se ideji emisije o vozu koji putuje kroz Norvešku koja je zvučala kao ideja nastala nakon nekoliko ispijenih flaša.

I sami autori smejali su se ideji emisije o vozu koji putuje kroz Norvešku koja je zvučala kao ideja nastala nakon nekoliko ispijenih flaša.

Ali, još dok je program tekao, u režiji su shvatili da se dešava nešto izuzetno: „Dobili smo više reakcija na društvenim mrežama kao što su Tviter i Fejsbuk nego što ih je bilo prilikom ijednog drugog programa“, seća se Moklebust. „Osetili smo da postoji neverovatna količina ljudi koja gleda taj program.“

To osećanje producenata se pokazalo se kao tačno: NRK2 u normalnim okolnostima prati oko 4 odsto gledalaca, ali taj program privukao je 15 procenata Norvežana koji su te večeri upalili televizor. Sledeći, i još duži projekat, ušao je u istoriju norveške televizije. Puna 134 sata pratili su norveški linijski brod Hurtigrunten koji saobraća duž čitave obale i tu emisiju videlo je tri miliona ljudi (treba imati na umu da Norveška uopće pet miliona stanovnika!) „Tu emisiju gledalo je dvostruko više ljudi nego što inače prati NRK1, a to je i tri puta više nego što najveća privatna televizija, TV2, ima gledalaca“, objašnjava Moklebust.

Usledili su novi projekti: program koji je potrajao čitavu noć o čudesima drva za ogrev, bilo je još putovanja železnicom – i sve su to bili hitovi među gledaocima.

Maraton štrikanja

„Sve televizije ubrzavaju tempo, ali mi želimo da prekinemo s tim trendom“, kaže Lize Maj Spisoj koja je odgovorna za najnoviji projekat, maratonsku emisiju o umetnosti štrikanja. „Želimo da ljudima dozvolimo da završe rečenicu koju su započeli. To nije pokušaj da se promeni način na koji televizija funkcioniše, to je dodatak, nešto potpuno drugačije od većine onoga što gledate na televiziji. A čini se da se to ljudima sviđa“, konstatuje Spisoj.

Očekivati da će milioni ljudi da gledaju kako se štrika džemper deluje kao nedostatak poverenja, ali urednici programa veruju da, ako se pažljivo izabere tema, sve može da se prikaže i u takvoj, puževoj brzini. Izgleda da se s tim slažu i gledaoci.

Prenos sa linijskog broda je gledalo više od polovine stanovnika Norveške. Istini za volju treba reći da ta zemlja ima zadivljujuće lepu obalu.

Prenos sa linijskog broda je gledalo više od polovine stanovnika Norveške. Istini za volju treba reći da ta zemlja ima zadivljujuće lepu obalu.

„Gledao sam (putovanje broda Hurtigrunten) jer me zanima geografija, a i ljudi“, objašnjava jedan gledalac, 76-godišnji Fin Lunde. I on se slaže da je takav, spori televizijski program bio nešto što su Norvežani želeli da vide. „Dozvoljavaju vam da idete dublje, da uživate u više detalja.“

I emisija o drvima za ogrev koja je trajala dvanaest sati, u stvari je usko povezana sa životom u Norveškoj u kojoj se mnogi bave preradom drveta, a i sami troše drva za greanje tokom dugih, mračnih i hladnih arktičkih zima.

Kamera! Ton! Akcija!

Ipak, producenti programa za štrikanje odlučili su da „idu na sigurno“ i u svoj program ipak stave i akciju – doduše takvu da se ona jedva i može nazvati „vrtoglavom“. „Pokušaćemo da posle ponoći uđemo u Ginisovu knjigu rekorda“, objašnjava odgovorna producentkinja Vendla Blak. „Zove se: 'S leđa na leđa'. Merićemo vreme koje je potrebno da se ovčije runo pretvori u džemper. Dakle, koliko traje šišanje, predenje i konačno, samo štrikanje. Trenutni rekord je četiri sata i 51 minut i postavljen je u Australiji. Mi ćemo probati da tokom naše emisije oborimo taj rekord.“"

Iako i druge zemlje eksperimentišu sa takvom „sporom“ televizijom, jedino je još Švedska sa uspehom prikazala emisiju koja je trajala satima i u kojoj se radilo smo o lovcu na losove koji vreba plen. Ipak, producent norveške televizije NRK Moklebust uveren je nije reč ni o kakvoj „skandinavskoj strpljivosti“, već o izboru prave teme.

Prikazivati samo sat? Tu čak i producent nije potpuno siguran u uspeh.

Prikazivati samo sat? Tu čak i producent nije potpuno siguran u uspeh.

„Radi se o putovanju s kojim naši gledaoci mogu da se poistovete. I kada je reč o drvetu za ogrev i kada je reč o štrikanju- to je sve duboko ukorenjeno u našoj kulturi. Nemci, Britanci, Amerikanci – svi oni imaju svoje običaje“, smatra producent. On je uveren da bi i Amerikanci masovno palili televizore za maratonsku emisiju putopisa kroz tamošnje nacionalne parkove, a slično bi uradili i Nemci da bi pratili, na primer, putovanje broda rekom Rajnom.

Ipak, čak i sam Moklebust nije siguran da li će sa svojom sledećom idejom ipak da pretera: „Imam ideju koja je toliko čudna da postaje zanimljiva. Već je napravljena kao umetnički projekt u Berlinu, ali nikada nije bila prikazana na televiziji. Zove se 'Standardno vreme' i to je samo sat na kojem se svakog minuta promeni vreme koje pokazuje (slično kao digitalni satovi).“

Rune Moklebust smatra da bi takav sat bio najčišći oblik spore televizije koji može da se zamisli – a da još uvek uopšte može da se primetiti. Prenos toga kako raste trava ipak je izvan takve kategorije. Ali sa tim projektom, Moklebust veruje da bi „ljudi jednostavno sedeli i satima gledali kako sat otkucava.“

Autori: L. Bevanger / A. Šubić
Odgovorni urednik: I. Đerković