1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Spejs šatl – poslednji put

Ako vremenski uslovi dozvole, danas će biti lansiran Atlantis, poslednji američki spejs-šatl na svom poslednjem letu. Trebalo bi da se sa međunarodne stanice vrati za deset dana, što će biti kraj decenijske ere šatlova.

default

Atlantis spreman za poslednji let

Zgrada u kojoj je Nasa montirala spejs šatlove jedna je od najvećih na svetu. Čudovišno zdanje ima površinu od tri hektara i visoko je 160 metara. Ovde se decenijama pripremaju američke svemirske misije – ogromni rezervoari goriva se montiraju na nosače, ukrcava se neophodna oprema. Više od 60 ljudi je radilo na tome. Pedesetogodišnji Bobi Vilijams jedan je od njih. Bobi je pune 24 godine predradnik u Nasi. „Probijao sam se do ove pozicije. Počeo sam kao tehničar i radio na raketama koje pokreću šatlove. Zatim sam prešao u odeljenje zaduženo za spoljne rezervoare. Tada se otvorilo ovo radno mesto i ja sam se prijavio. Dakle, prešao sam brojne stepenice iako nikada nisam studirao.“

Sada ovde za Bobija Vilijamsa nema mnogo posla. Sledeći poduhvat? Teško je reći. Izgleda da će Bobi pauzirati. „Još ne znamo“, kaže ovaj radnik. Bobi i njegove kolege iz montažnog hangara, kao i drugi radnici Kenedi spejs centra, biće na ledu, ali u stanju pripravnosti. Nadređeni su im objasnili da takav status može da potraje između devet meseci i dve godine. Bar toliko će Bobi zadržati posao – neke kolege nisu bile te sreće. Prvi veliki talas otkaza biće samo nekoliko sedmica nakon poslednjeg lansiranja šatla. Oni zvanično rade za Junajted spejs alijansu, najveću kćerku-firmu Nase. Ovi ljudi nisu radili samo na Floridi nego i u Hjustonu, gde su obučavani astronauti i u Hantsvilu u Alabami, gde je proizvođen hardver i softver.

Trejsi Jejts, portparolka firme, kaže da nema pošteđenih: „Otkazi će zadesiti ljude u celoj organizaciji: inženjere, tehničare, ljude u administraciji, menadžere – otkaze dobijaju ljud iz različitih struktura kompanije.“ Od desetina hiljada ljudi zaposlenih u američkoj svemirskoj industriji, samo će nekoliko hiljada ostati na budžetu države. Ostali će morati u privatni sektor.

Od Apola do danas

Još pre nego što je Nil Armstrong napravio mali korak za čoveka, a veliki za čovečanstvo, počela su istraživanja u programu spejs šatlova. Tadašnji predsednik Ričard Nikson je 1969. odobrio početak programa koji je trebalo da zameni legendarni Apolo.

Spejs šatl je višekratna letelica – lansira se sa rampe kao raketa, odlazi u orbitu oko Zemlje noseći ljude i raznu opremu, između ostalog i veštačke satelite. Recimo, Endevor je, na svom poslednjem letu u aprilu, odneo na Međunarodnu svemirsku stanicu robotsku ruku od 15 metara koja služi za spoljne popravke. Šatl, za razliku od svih prethodnih letelica, na zemlju se spušta kao avion i za sledeći let je spreman već za nekoliko meseci.

Flash-Galerie Spaceshuttle Discovery Start

Lansiranje Diskaverija


Kako kaže Valeri Nil iz Svemirskog i vazduhoplovnog muzeja, spejs šatl je trebalo da poboljša život ljudi. „Nova norma svemirskih letova su postali kraći letovi, bliže kući, koji su morali da doprinose životu na Zemlji.“ Da nije ovog američkog programa, ne bi bilo ni čuvenog teleskopa Habl, koji orbitira oko zemlje i pravi čudesne fotografije udaljenih dimenzija koje su zaslužne za otkrivanje velikog broja planeta van Sunčevog sistema.

Prvi spejs šatl Kolumbija lansiran je 12. aprila 1981 – na 20. godišnjicu leta jurija Gagarina, prvog čoveka u kosmosu. Ukupno je bilo pet šatlova, a dva su završila neslavno – Čelindžer je eksplodirao 73 sekunde nakon poletanja 1986. godine i tada je poginulo sedam astronauta. Kolumbija se dezintegrisala pred sletanje 2003. godine i takođe je cela posada od sedam ljudi izgubila živote. Bili su još Endevor, zatim Diskaveri koji je imao najviše letova (39) i Atlantis – koji ima čast da bude poslednji spejs-šatl u orbiti. „Posledice nesreća Čelindžera i Kolumbije je da su ljudi iznenada shvatili da let spejs-šatlom nije rutina“, objašnjava Valeri Nil.

Međunarodna svemirska stanica – ISS

Ipak, nesreće nisu obeshrabrile Nasu. 1998. je 15 zemalja počelo izgradnju Međunarodne svemirske stanice koja bi konačno trebalo da bude gotova sledeće godine. Ova platforma, dimenzija 110x90x30 metara, orbitira oko Zemlje na visini od oko 360 kilometara. Jednu takozvanu nisku orbitu oko Zemlje obiđe za svega 92 minuta. To sve omogućava istraživanje kosmosa kakvo je ranije bilo nezamislivo. A uloga spejs-šatla u tome je neprocenjiva, kaže Džo Engl, komandir drugog leta Kolumbije iz 1981. godine. „Mislim da su svi saglasni da je šatl najbolje sredstvo koje smo ikada imali, a koje može da prenosi ljude, opremu i zalihe na Svemirsku stanicu, i da ih odande vraća.“

Space Shuttle Endeavour dockt an die ISS an Flash-Galerie

Endevor prilazi Svemirskoj stanici


U zajedničkom radu sa Evropskom svemirskom agencijom na Međunarodnoj stanici ne bi trebalo mnogo toga da se promeni, smatra Kirk Šireman, menadžer programa Svemirske stanice. „Verujem da će posade zajedno raditi na Međunarodnoj stanici najmanje do 2020. godine. Osim toga, imamo još neke zajedničke projekte koji će se nastaviti“, uveren je Šireman. Neki dovode u pitanje i samu Međunarodnu svemirsku stanicu – ima najava da bi već 2015. mogla da prestane sa radom. Ipak, države su složne da bi bilo bacanje novca da se Stanica zatvori tako brzo posle njenog konačnog uspostavljanja. Čini se da će bar do 2020. ovo ostati centar za istraživanja – iako više neće biti spejs-šatlova.

Amerikanci idu na Mars?

Raumschiff Orion rettet die NASA

Orion je novi projekat SAD

Nejasno je šta će dalje biti sa svemirskim programom SAD. Obamina administracija je prošle godine prekinula program „Sazvežđa“ i razvoj raketa Ares I i Ares V, kao i letelice Orion. To je urađeno skraćivanjem budžeta Svemirske agencije NASA. Program „Sazvežđa“ imao je za cilj povratak Amerikanaca na Mesec. Sadašnji planovi, koji nisu definitivni, okreću se asteroidima, Marsu i komercijalnim letovima u svemir.

Na Orionu se i dalje radi, obavljene su i prve probe, a ovo novo čudo bi za lansiranje sa ljudskom posadom trebalo da bude spremno 2016. Tako će Amerikanci možda prvi stići do Marsa, kaže Teri Tri, stručnjak Nase zadužen za komponentu Oriona koja bi mogla da bude kuća astronautima na udaljenim nebeskim telima. „Orion bi mogao da bude u dalekom svemiru, da proučava asteroide. Mogao bi da bude na površini Meseca. Mogao bi da bude u tranzitu pored Marsa ili da sleti na Mars.“

Međutim, rez programa spejs-šatlova je svakako udar na ponos Amerike kao svemirske sile. U godinama koje slede, američki astronauti će do Stanice stizati isključivo ruskim raketama Sojuz, a za jedno mesto u tim raketama plaćaće 55 miliona dolara.

Privatnici voze u svemir

Druga opcija, koja bi mogla da zaživi posle nekoliko godina, jesu komercijalni letovi. Šta to znači, objašnjava Fil Mekalister, koji je u Nasi zadužen za razvoj komercijalnih letova. „Vizija komercijalnih letova u donjoj orbiti je da imamo razne ponuđače i različite mušterije. Dakle, ne samo Nasu već i Nasu i druge zemlje i privatna lica koja hoće u svemir.“

Postoji recimo ogromna privatna kompanija Spejs Iks. Oni su već razvili raketu Falkon u dve varijante, i prateću letelicu Dregon. Probni letovi su već bili uspešni, kaže Kristin Brost, portparolka kompanije. Čekaju se još letovi sa posadama. „Raketa Falkon i letelica Dragon su već prilagođeni za ljude i samo im trebaju mala poboljšanja. Obe ove sprave su već letele, a naši konkurenti to ne mogu da kažu za svoje letelice.“

Da li privatnici mogu bezbedno da lete do Međunarodne stanice? Džim Tuli je gradonačelnik Titusvila, gradića koji se nalazi pored Nasinog Kenedi-spejs centra. Tuli je siguran da će privatnici još češće leteti u svemir, što će doprineti i razvoju njegovog grada. „Siguran sam da će komercijalni letovi biti češći od Nasinih. I neće moći da se kaže da su to nesigurni letovi. Oni će biti sasvim bezbedni, ali privatnici će naći način da odlaze u svemir brže, bolje i jeftinije. To je u prirodi privatnog biznisa. Pogledajmo gde je bila avijacija dvadesetih godine, kada je Vlada počela avionima da prenosi poštu. I tada je verovatno bilo ljudi koji su govorili da samo vlada može bezbedno da leti – e pa oni su grešili. Privatnici su ušli u posao i od početka su znali da moraju da vode računa o bezbednosti.“

Diskaveri ide u muzej

Flash-Galerie NASA Raumfahrt

Ovako će Diskaveri biti prebačen u Vašington - na slici je Atlantic na specijalnom Boingu


Što se šatlova tiče, oni će u muzeje. Stefani Stilson je na poslednjih 11 letova Diskaverija bila zadužena da letelica bude spremna i za sledeći let. Uvek je trebalo menjati gume, proveriti motore i sisteme za hlađenje. Sada je penzionisani Diskaveri poslednji put u hali, otvorenog kljuna sa gomilom kablova. Sprema se za odlazak u muzej Smitsonian u blizini glavnog grada Vašingtona.

„Moramo da uklonimo sve ove opasne materije, tako da ljudi u muzeju smeju da priđu letelici bez straha. Uklanjamo ostatke raketnog goriva, freon, amonijak, hidraulično ulje. Praktično – gasimo vozilo.“ To traje ukupno devet meseci. Sledećeg aprila će jedan Boing 747 prebaciti Diskaveri u Vašington. Tamo će impozantna letelica stajati kao spomenik programa spejs-šatlova.

Autori: Nemanja Rujević / Kristina Bergman
Odg. urednik: Ivan Đerković

DW.COM

  • Datum 08.07.2011
  • Ključne reči spejs
  • Podelite sa Pošaljite Fejsbuk gugl+
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/11rGn
  • Datum 08.07.2011
  • Ključne reči spejs
  • Podelite sa Pošaljite Fejsbuk gugl+
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/11rGn