1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Spaljivanje knjiga

Isto načelo, važi danas, kao i pre 73 godine: "Slobodni i kritički mislioci uvek spadaju medju prve čiji su životi ugroženi u diktatorskim sistemima. Ne postoji diktatura koja može da trpi one koji je kritikuju, zalažu za pravo na drugačije mišljenje koje ispoljavaju i šire u pismenoj formi. Diktatura Nacionalsocijalista u Nemačkoj pokušala je da po kratkom postupku kritičke mislioce odmah osudi na večnu ćutnju. 10. maja 1933, nakon tri meseca od stupanja na mesto kancelara Rajha, Adolf Hitler - počele su da plamte vatre u univerzitetskim gradovima Nemačke. Na hiljade knjiga postale su prve žrtve spaljivanja na lomačama. Medju prvima gorele su knjige Karla Marksa, Hajnriha Hajnea, Zigmunda Frojda, Tomasa Mana, Bertolda

Spaljivanje knjiga u nacistiökoj Nemačkoj uz Hitlerov pozdrav

Spaljivanje knjiga u nacistiökoj Nemačkoj uz Hitlerov pozdrav

Brehta, Karla von Osijetskog .

"Sve što nije Nemačko - predajte vatri. Protiv klasne borbe i materijalizma. Za zajednicu naroda i idealističko shvatanje života: Ja predajem vatri dela Karla Marksa i Kauckog."

Berlin 10. maja 1933. Kao što u glavnom gradu Rajha plamte lomače, tako plamte danas i u mnogim drugim mestima širom zemlje, a pre svega to se dogadjalo u univerzitetskim gradovima. Nemačka literatura je bezobzirno čišćena, kako se onda govorilo, a pre svega ona dela koja nisu bila po volji novim gospodarima. Na stotine hiljada knjiga spaljeno je u okviru ove akcije koja je trajala nekoliko nedelja.

"Ja predajem vatri dela Hajnriha Mana, Ernsta Glesera, Eriha Kerstnera!"

Nacistički pesnik Hans Jost je za ovu vrstu obračuna sa knjigama, imao jasno obrazloženje:

Citat: "Nacionalsocijalistička revolucija je prevrat istorijskih razmera, i ne sme se i ne može biti zaustavljen pred stolovima na kojima se pišu pesme. Mladalački ritam revolucije tako je glasan, da se ne može prečuti ni u svetom hramu muza. Otuda je bilo sasvim razumljivo da je najneophodniji zadatak posle zauzimanja vlasti bilo radikalno čišćenje nemačke književnosti od stranih elemenata. "

"Ja predajem vatri dela Emila Ludviga Kona".

Organizatori akcije spaljivanja knjiga u tome vide simboličan akt, kao što se u prethodnim vremenima vatri pridavala moć da leči i pročišćava, tako je onda trebalo da plamen uništi duhovnu osnovu omrznute Vajmarske Republike. Time je do izražaja trebalo da dodje ono što je nacionalsocijalistički ministar propagande Jozef Gebels stalno izvikivao. "Nemačka nacija mora se očistiti i spolja i iznutra", kraj citata.

"Ja predajem vatri dela Eriha Marije Remarka"

Jedva da se neko u Nemačkoj pobunio protiv spaljivanja knjiga. Prosvećeno gradjanstvo je pogrešno shvatilo pravi karakter ove akcije. A takodje nije shvatila ni politčko stanje. Dok su se u svetu, moglo bi se reći, zabavljali nad ovom akcijom, jer su u tome videli preteranu revnost studenata. "

Tomas Man, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1929. spadao je medju malobrojne književnike koji su sagledali stvarnost. Man je na to jasno ukazao. On je emigrirao u Švajcarsku 1933, a u Ameriku se iselio 1939. Kdada mu je Filozofski fakultet Univerziteta u Bonu oduzeo počasnu titulu doktora Bonskog univerziteta, Tomas Man je reagovao tako što je dekanu napisao pismo u kojem izmedju ostalog stoji: " Ove četiri godine azila nazvati dobrovoljnim, pretstavljalo bi ulepšavanje. Da sam ja ostao u Nemačkoj, ili se u nju vratio, verovatno više ne bih bio živ. Čitavo to vreme nikada nisam prestao da mislim na čudnovatu grešku sudbine i na moj položaj. Ja nisam mogao ni da sanjam da ću u ovim poznim godinama biti u dubokom protestu, provoditi dane kao emigrant, u svojoj domovini biti lišen svojine i prognan."

Rikarda Huh je dobrovoljno napustila "Prusku akademiju umetnosti", u pismu tadašnjem predsedniku Akademije, koje je napisala 9. aprila 1933. stoji: Citat: Ja ne delim nacionalno osećanje koje propisuje sadašnja vlast. Centralizacija, prinuda, brutalne metode, klevetanje onih koji drugačije misle, samopohvala - smatram da to nije dostojno Nemačke. I zato objavljujem moj iszlazak iz Akademije."

Tačno dva meseca pre nego što je Rikarda Huh napisala ovo pismo, jedan zločinac se na sledeći način u berlinskoj sportskoj dvorani, na sledeći način kao šef vlade preporučio svojim zemljacima:

"Nemački narode: Daj nam četiri godine vremena, i ti se zaklinjem, da ćemo mi, kao što sam na ovu dužnost stupio, tako ću je onda i napustiti."

Očigledno je da je jako mali broj razumeo obeležje vremena koje nailazi. Spaljivanje knjiga 10. maja 1933. bio je jedan jasan signal.

Oto Buš