Snošajni poredak

Kod nas toga pre nije bilo. Kažu.

Pod „pre" jedni podrazumevaju onaj zlatni period sedamdesetih i osamdesetih. A drugi misle da je „pre" od pamtiveka. Toga kod nas nema, kažu i danas. To nama nameće Zapad.

Doduše, Sokrat i Platon, Aleksandar Veliki i Cezar nisu sa Zapada. Naša deca uče u školama o njihovim rečima i delima. U antička vremena je centar svetskog znanja i moći bio na Mediteranu, a ne na Zapadu. Dakle bliže nama. Ono što deca ne znaju o spomenutim filozofima i vladarima jeste činjenica da su oni imali homoseksualnu sklonost te da su se u skladu sa njom i ponašali. Mada njihova seksualna orijentacija nije ono po čemu ih pamti svet, tabuiziranje ovog dela biografije nije plod uvida da se ljudi ne mogu svesti na to s kim idu u krevet, već pedagoška strategija izbegavanja činjenica u strahu od roditeljske zatucanosti.

Dakle, bilo je i ima homoseksualaca i kod nas, čak i u školskim udžbenicima, samo se mi pravimo da nema.

Neće za to ni da čuje jedna Ilinka koja je napisala na svom nalogu na jednoj društvenoj mreži: „Mislim da su to bolesnici koji treba da se leče na klinici Laza Lazarević zajedno sa onima koji ih podržavaju." Jedan drug iz Sarajeva je svojevremeno zapazio da tolerancija u nas, južno od Alpa, seže „do treće pive". Posle se ekipa za stolom podeli na one koji bi homoseksualce lečili i one koji bi ih streljali.

Oni koji bi ih poput Ilinke „lečili" jesu iz perspektive ovih drugih već balkanski liberali, mekušci potpali pod uticaj Zapada, a oni drugi su oličenje balkanskog barbarogenijskog zdravlja.

Hajde da propitamo to zdravlje. Da li je zdravo da se poželi izvođenje bilo koga pred streljački stroj? Ili njegovo „lečenje“ elektrošokovima, biohemijom, psihološkom torturom? Ko polaže pravo na bilo čiji život?

Ukratko, svako zagovaranje umlaćivanja ili mučenja jedinki koje preferiraju istopolnu ljubav već jeste podsticanje na zločin. U suprotnosti je sa većinom važećih zakona na postjugoslovenskom prostoru. Usput, hrišćanima jedna božija zapovest brani ovakav stav. A prosvećenim agnosticima ga nemogućim čini – Kantov moralni imperativ. Usudio bih se čak reći da je zagovaranje eliminacije ili mučenja homoseksualaca vrsta teške moralne poremećenosti. Oni koji u polnom činu ne guraju ud na propisano mesto te to upražnjavaju sa osobom koja nije raznopolna jesu, prema važećem shvatanju većine, vrsta državnih neprijatelja, opasnost za moralni, društveni i seksualni poredak.

Hajde da se ne bavimo snošajima već poretkom.

Važeći seksualni moral je deo dominantnog moralnog poretka. A taj poredak se oslanja na većinsku tradiciju u kombinaciji sa novokomponovanom klerikalnom indoktrinacijom i vladajućim interesima. U takvom opštem okviru svakodnevno se odvija dramatično osporavanje prava na različitost. Svaka različitost se doživljava kao greška u sistemu. Kao „bolest". Zašto? Zato što su istoverna, istojezična, heteroseksualna bića iste boje kože i istog porekla optimalan biotop za svaku vrstu mobilizacije. Pluralizam i individualizam je teže usmeravati. 

Istovremeno, većina „moralista" koji se užasavaju zbog snošaja dva muškarca ili dve žene, svojim glasanjem ili neglasanjem, svojim prećutnim ili grlatim prihvatanjem svega što ih okružuje, svojim pripitim kafanskim agitovanjem učestvuju u dodatnom učvršćivanju ortačko-burazerskog sistema. Saučesnici su u džigljanju korupcije do perverznih razmera. Svojim agresivnim oportunizmom ti apostoli većinskog mišljenja učestvuju u obnavljanju sistemskih bolesti, u begu omladine na Zapad, jer su ropski odani sledbenici ili simpatizeri udruženih zločinačkih grupa koje se lažno predstavljaju kao političke partije.

Upravo takve moralne nakaze koje ostavljaju svojoj deci opustošenu i opljačkanu zemlju, izmrcvarenu ratovima (jer „ne znamo da radimo ali znamo da se bijemo"), spočitavaju nakaznost ljudima sklonim istopolnoj ljubavi.

Biblija je našla zgodan izraz za takve propovednike moralne čistote, koji pridikuju vodu a piju vino – to su farisejski licemeri.

Njih brine hoće li se Petar i Pavle nedolično zabavljati genitalijama, a ne brine ih sramni nivo školstva za njihovu decu, tihi kolaps zdravstvenog sistema, nedosledno i sporo pravosuđe udaljeno od pravde koliko i balkanske prestonice od Strazbura. Kada im deca dirinče za male pare bez prava na vikende i godišnji – nije problem. Ali kada pokažu istopolnu sklonost – jeste. Ne potresa fariseje mržnja prema komšijama koju će u amanet zaveštati i svojim unucima. Međutim, kad se Petar i Pavle odnosno Petra i Paula javno drže za ruke to ih potrese više od svih ratnih zločina ikada počinjenih u njihovo ime.

Toliko ih sve to potrese da redovno ulaze u prećutnu koaliciju sa ekstremnim islamistima, neonacističkim huliganima i ostalim siledžijama, koji golim nasiljem prema istopolno orijentisanim osobama „brane" većinsko shvatanje od manjinskih prava.

Često licemeri isturaju decu kao razlog za svoju homofobiju, tvrdeći da ih zapadno liberalno obrazovanje može odvesti na stranputicu. Na stranu to što je licemerna mentalna matrica bliska duhovnom sklopu ekstremista Boko Harama. Oni ignorišu i naučne činjenice koje nam govore da mi ne biramo svoju seksualnu orijentaciju i da je procentualni udeo homoseksualaca u stanovništvu u skoro svim kulturama isti – različit je stepen njihove vidljivosti zbog različitog stepena represije. Niko ne može deci nametnuti homoseksualnost. Ali ni heteroseksualnost. U njihovom biološkom kodu je sve već zapisano. Ali decu možete naučiti toleranciji ili nasilništvu.

Uostalom, mnogo veću opasnost po decu predstavljaju crkvene ustanove – tamo je broj pedofila prema svemu što znamo očito veći nego u gej klubovima.

Naposletku, ovaj svet bi bio mnogo siromašniji bez Čajkovskog. On je bio genijalni ruski kompozitor, ali je, jebiga, voleo muškarce. Nažalost, naš svet se ne bi baš mnogo popravio i kada na njemu ne bi bilo spomenute homofobne Ilinke. Rudimentarna netrpeljivost se još uvek sistemski klonira. Klon manje ili više, ne mari.