Snežana Minić: „Istočno, Zapadno“ | Mozaik | DW | 22.09.2013
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Snežana Minić: „Istočno, Zapadno“

Dvojezična zbirka pesama Snežane Minić „Istočno, zapadno” objavljena je u izdavačkoj kući Drava, Klagenfurt 2012, a sa srpskog na nemački pesme je preveo Matias Jakob.

Već sam naslov prve zbirke pesama Snežane Minić, koja je objavljena u Nemačkoj, svedoči o osećanju neukorenjenosti, o potrazi za nekim pribežištem, za domom. Pesnikinja živi u Nemačkoj od 1992. godine.

Istočno, zapadno je takođe naslov jedne pesme iz ove zbirke, koja predstavlja izbor iz pet različitih knjiga ove pesnikinje, koje su do sada objavljene u Srbiji. Ona pripada ciklusu Nemačke pesme i podseća po obliku pre na prozu, kao i većina pesama ovog ciklusa. Već u prvom stihu pesme čitaocu postaje jasno kako je beznačajna i relativna podela našeg sveta na istok i zapad, jug i sever:

Istočno more je na Zapadu,

zapadni vetar duva ka istoku

mi smo na severu.

Stajalište, mesto na kojem se nalazimo, određuje našu perspektivu, a na taj način se vidi kako je bar geografska pripadnost istoku ili zapadu, severu ili jugu, promenljiva.

Međutim pri pažljivijem posmatranju postaje jasno da emotivna pripadnost jednom mestu, zavičaju, trajno postoji i da se možda pojačava promenom stajališta. U lirici Minićeve postaje jasno da je napuštanje domovine dovelo do jednostranog rastvaranja perspektive, što čini nemogućim vlastito izmeštanje na istok ili zapad, sever ili jug.

To osećanje je sveprisutno, ta želja dolaska, uvek sa mišlju na zavičaj, sa prepoznavanjem u njegovim predelima i gestovima, provlači se kao crvena nit kroz celu knjigu. Pri tom upada u oči da Minićeva mnoge od svojih pesama u kojima tematizuje pojam izgnanstva, egzila, ostavlja nezavršenim – bez tačke, u čekanju na ono što bi još moglo da usledi, a što se još nije dogodilo.

„Istočno, zapadno“ obuhvata izbor iz pet pesničkih zbirki ove pesnikinje, koje su sve objavljene na srpskom jeziku, i to u obrnutom sledu njihovog prvog objavljivanja. Izbor iz zbirke „Zlato i srebro“ (Gold und Silber), koja je objavljena 2009. godine, stoji na početku ove knjige. Slede pesme iz 2002. objavljene zbirke „Nemačke pesme“ (Deutsche Gedichte), iz „Jednolija, dvolija“ (Eindeutig, zweideutig) iz 1993. i „Devet duša“ (Neun Seelen) iz 1987. Knjiga se završava pesmama iz zbirke „Slike za kulise“ (Bühnenbilder) – koja je prvi put objavljena 1981.

Zbog ovakvog redosleda pesama čitaocu se najpre daje uvid u, kako je to Minićeva sama formulisala u prvoj pesmi ove knjige, „lekovitu daljinu“ (str. 13), distance u odnosu na prošlih trideset godina. U daljem toku knjige nailazimo na sve više naznaka o ranjivosti ljudske duše, čije povrede ni vreme ne može da zaleči, kao i na smeli osećaj nedostajanja nečeg neodređenog – tamo gde Minićeva sebe i svoje savremenice upoređuje sa sirenama iz grčke mitologije, koje su svojim čarobnim pevanjem o događajima ovog sveta moreplovce mamile u smrt.

Ali i kroz tematizovanje sopstvene nemoći govora postaje jasno da gledano unazad ta distanca nije samo lekovita, već da je više prožeta izvesnim nestrpljenjem i rezignacijom – recimo u uviđanju da nijedan naučeni jezik ne može da zameni maternji. Osećaj nemuštosti i posle mnogo godina u izgnanstvu, stalno je prisutan. To ostaje i kao jedini odgovor na pitanje:

Šta ustvari želim?

Da govorim, i opet govorim (str. 19)

Pri tom Minićevoj pisanje služi kao spasenje od haosa i bola, kao ventil za sopstvenu nemuštost. U pesmi „Ars Poetica?“ ona opisuje beg stvaraoca u sopstvenu poeziju i istovremeno pri tom postavlja pitanje o mogućnosti pesništva kao umetnosti, ako je ono ipak samo beg pesnika od realnosti:

Pisali smo uglavnom iz prostog očajanja,

Na kolenima, na železničkim stanicama bučnih gradova,

U hladnim sobama bez pogleda i toaleta,

Zamišljali samo kako sedimo pored otvorenog prozora,

I gledamo na rascvetalu livadu i reku,

Na dolinu jorgovana (s. 29).

Zločini u ratovima tokom raspada Jugoslavije, koji su – kako to podvlači Dragoslav Dedović u svom pogovoru za „Istočno, zapadno“, doveli pesnikinju do odluke da napusti svoju domovinu, bolovi, koje su ljudi jedni drugima zadavali, oni su prisutni u tekstovima ove pesnikinje kao ponavljajući osnovni ton, koji osećamo nekad jače, a nekad slabije.

On se meša sa sećanjima na Srbiju pesnikinjinog detinjstva, sa njenim iskonskim tradicijama i legendama. Ta mešavina čini da su ove pesme nešto posebno. Čitalac oseća mistiku starih predanja i legendi, nalazi se u svetu antičke mitologije, a istovremeno je stalno konfrontiran sa stvarnošću rata i izgnanstva.

Strašno je bojati se,

Strašnije je ne bojati se, (…)

Povremeno plačeš, dozivaš majku koja

Bi ti mogla pomoći ako čuje

Kad podigneš oči gore

Jeleni pasu u polju ljiljana,

Prazna je tvoja osamljena duša… (s. 125) .

Prikaz: Alena Gebel

Odg. urednik: Nemanja Rujević