1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Snaga slike - Don't Come Knocking

Upravo je počelo prikazivanje najnovijeg filma Wima Wendersa "Don't Come Knocking". Film je trijumfalno dočekala nemačka kritika. (Sa izuzetkom kritičara nedeljnika Der Spiegel.) Pohvalama na račun tog filma se pridružujemo i mi.

Američki slilkar Edvard Hoper - uzor Vimu Vendersu

Američki slilkar Edvard Hoper - uzor Vimu Vendersu

«Gubitak slike je najbolniji», piše Peter Handke u svome romanu Gubitak slike ili kroz planine Sijera de Gredos. Handke je jedan od najintimnijih prijatelja Vima Vendersa. On je i njegov saradnik. Zajedno su radili na više filmova. Mnogi i danas misle da su Vendersovi najbolji filmovi baš oni iz perioda rada sa Handkeom: Golmanov strah od penala, Pogrešan pokret, pa Nebo nad Berlinom. Mišljenja sam da se Venders nikada nije odvojio od svoga prijatelja pisca. Handkeove književne slike, njegova briga za slike, i strah od gubitka njih, probijaju u svim Vendersovim filmovima. I sada, u ovom poslednjem filmu, Don't come Knocking, kao da su i pravi trijumf slike nad svime u životu. Ova bizarna, a tako realna, povest – uzgred: ispisana iz pera jednog od najvećih dramatičara epohe, Amerikanca Sema Šeparda, koji je i u glavnoj ulozi u ovom izuzetnom filmu – je prevasnodno beskrajno nizanje najjačih slika koje gledaocu ostaju urezane za uvek, kao u hard-disk njegove nutrine. Slike koje je Venders proizveo u tom filmu su – nepravdeno bi bilo, nadjačale tok radnje, jer radnja u filmu jeste ubedljiva – toliko dominantne da se gledalac oseca kao da je na izložbi kompletnog opusa jednog od najvećih slikara epohe, na primer, Edvarda Hopera, premda, prenešeno na američki kolorit, vidi on tu i toliko toga od Francuza Sezana, ili od Pjera de la Fračeska, ili Andrea del Kastanja, ili Rembranta. Vim Venders je oduvek bio majstor kadra, rasporeda senki u slici, simfonije igre tamnih i svetlih tonova. Boje i arhitektonika u Vendersovim slikama, topla, ali i hladna, kao u holandskog majstora Vermera, ili u Italijana Djordja de Kirika, je idealna podloga za neposredno pokazivanje autorovih osećanja prema ambijentu u kome se kreću junaci. Jer malo ko, pored pomenutog Handkea, zna kao taj Vim Venders da pokaže ljubav prema svome prostornom ambijetnu, toliko toplom, jakom, teškom, stabilnom i tvarnom. Gledaocu se i soba čini kao eksterijer. Takav ambijent je idealan prostor priče filma. Ova se razvija jednostavno. Samo tako slika može da ostane neoštećena. Dakle priča teče u najednostavniji potezi, sitnim koracima: jedan napred, dva nazad, skok napred, pa skok nazad, pa nagli zaokret, i tako dalje. I nema patosa. Nema kiča. Kič i patos postoje u meri u kojoj je to zaista život. Ovaj film je maksimalno izbalasiran. Jeste, traje duže od uobičajenih sat i po, ali gledalac bi poželeo da to potraje i duže od dva sata. A muzika u filmu je, kao i u vek kod Vendersa, jednostavna, precizna, obična, ubedljiva. Čak i najcrnji antiamerikaničari u ovom filmu požele da se nađu negde u Rokijevim planinama, ili u državi Nevadi, i da vide i dožive taj prostor u kome se odvija priča o čuvenom glumcu kaubojskih filmova koji ostavlja slavu, vraće se ostareloj majci, i traga za ženom koju je nekada voleo, i nalazi svoje dvoje dece za koje nije ni znao da postoje, i tako dalje. Obična priča, ali na način na koji je priča Vim Venders više nego uzvišena i ubedljiva.

Neposredno pre pisanja ovog teksta sam telefonirao sa Peterom Handkeom. «To kako je negatvino novinar nedeljnika Špigel napisao o Vimu i njegovom filmu, pa to se ne sme», rekao je. «Film Don't Come Knocking zaslužuje najbolje kritičare», rekao sam. To zaslužuješ i ti, pomislio sam i poželeo novu simbiozu Vendersa i Handkea.

  • Datum 26.08.2005
  • Autor Žarko Radaković
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/BAn7
  • Datum 26.08.2005
  • Autor Žarko Radaković
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/BAn7