1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Smeh kao lek u propasti

Može li se pisati o zločinima na prostoru bivše Jugoslavije, a biti duhovit? Da li je u književnim osvrtima na korupciju i kriminal u zemljama zapadnog Balkana dozvoljena i primesa humora?

default

Logo Sajma knjiga u Lajpcigu

Ima li u pričama o moralnoj i materijalnoj razgradnji postkomunističkih društava u jugoistočnoj Evropi mesta za smeh? - Ne samo da ima, da je dozvoljeno i da se može, nego i mora! Ponekad su ironija i crni humor jedina stilska sredstva kojima pisci regije na podnošljiv i efektan način uspevaju da se suoče sa savremenom zbiljom.

„Kod Alberta“ i „Igrači“

Uoči Lajpciškog sajma knjiga (12.3-15.3.) u Nemačkoj su objavljena dva romana koja na krajnje svojstven način tumače stvarnost regiona: "Kod Alberta" Velibora Čolića, bosanskohercegovačkog autora koji već nepune dve decenije živi i radi u francuskom egzilu, i "Igrači" hrvatskog pisca Ede Popovića. Čolić o multikulturnoj današnjici Evrope donosi tragikomičnu alegoriju koja prerasta u hommage mnogobrojnim nepoznatim žrtvama rata u BiH, dok Popović – parodirajući kriminalistički žanr – analizira spregu politike, medija i mafije u savremenoj Hrvatskoj.

Kao gorak lek u šarenoj slatkoj piluli

"Ako ne koristite humor, a bavite se tim temama, na kraju od gadosti više stvarno ne znate kako biste im prišli, a humor je onda jedna mogućnost da govorite o svemu: i o političkim greškama, i šta se moglo učiniti, i šta nije trebalo...", konstatuje Alida Bremer, stručnjak za nauku o književnosti i prevodilac pomenutih romana. Utoliko se ismevanje umesto očaja, a ruganje umesto plakanja nad žalosnom stvarnošću sami od sebe nameću kao stilska rešenja. Takvo štivo mnogo lakše nalazi put do čitatelja, što je trik kakvim se služi i farmaceutska industrija kada gorke lekove začauri u šarene, slatke pilule.

Buchmesse Leipzig eröffnet

Reka posetilaca na Lajpciškom sajmu knjiga

Apsurd – odgovor na ludilo

"Znamo da u celoj regiji ima mnogo mudraca koji uvek znaju kako bi se problem najbolje rešio pa onda humor nudi priliku za otklon preko kojeg se distanciram i od samog sebe kao najpametnijeg i s namigivanjem dajem svoja rešenja. A s druge strane, to je ono što i publiku oduševljava", objašnjava Bremer. Pribegavanje smehu – neretko i na sopstveni račun – 45-godišnji Velibor Čolić tumači pokušajem da u suočavanju sa svakodnevnim problemima sačuva duševno i mentalno zdravlje sebe i svojih čitalaca: "Siromašni smo, bolesni, izbeglice... Još da se ne zezamo - šta bi s nama bilo? Mislim da je ludilo u našim zemljama dostiglo tu razinu da ja lično kao pisac na to mogu odgovoriti samo apsurdom, ironijom i – ako smijem reći – zajebancijom."

Teške stvari... lakše se progutaju

Čolić je 1992. dezertirao iz jedinica Hrvatskog vijeća obrane da bi utočište našao u Bretanji. U romanu "Kod Alberta" duboko zadire pod površinu društva secirajući ga sve do temeljnih vrednosti dobra i zla. To čini s primesom humora, što ne izaziva samo simpatije, nego dokazuje i još uvek veliku privrženost zemlji iz koje potiče: "Ja sam rođen u Bosni, studirao sam u Sarajevu, i treba reći da su Bosanci pričali viceve i pre rata, za vreme rata i posle rata. Mi smo (p)ostali duhoviti, jer smo najebali, da izvinite. U tom metafizičkom prostoru koji je čudan, između humora koji dolazi iz očaja, apsurda, gluposti koja se gomilala već 20 godina kod nas, u našim zemljama – govorim u množini, taj metafizički prostor mene kao pisca zanima. Odgovor je: teške stvari, tužne stvari, ali s malo humora da bude lakše, da se proguta."

Humor i - napetost

Slično razmišlja i njegov, sedam godina stariji, kolega Edo Popović koji se iz rodne Hercegovine davno preselio u Zagreb. Tu je postao literarni glas urbane Hrvatske, ali i gubitnik društvene transformacije. Njegov najnoviji roman "Igrači" nudi preciznu dijagnozu korumpiranog sistema postavljenu na veoma napet i – što je u ovom kontekstu još važnije – humorističan način: "O reality show-u zvanom Republika Hrvatska ne možete drugačije pisati nego s crnohumorističnim odmakom. Jer, sve što se kod nas događa nije normalno i nije realno. Ne možete vi jednu državu koja je država samo zato što ima nekakve granice, nekakvu zastavu, predsedničku tapiseriju i nekoliko institucija koje uopšte ne funkcionišu smatrati ozbiljnom."....

Ironija - pojas za spasavanje

Da su nam države sređene, a društva razvijena, verovatno bi nam knjige bile dosadne i nezanimljive, zaključuju dva pisca nezavisno jedan od drugog. Toga se zasad, a sigurno ni ubuduće, ne treba bojati. Jer, kako ipak priznaje Čolić, "Možda sam ja takav. Ja volim ironiju. To je jedini pojas za spasavanje."

  • Datum 15.03.2009
  • Autor Goran Goić
  • Podelite sa Pošaljite Fejsbuk gugl+
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/HCG5
  • Datum 15.03.2009
  • Autor Goran Goić
  • Podelite sa Pošaljite Fejsbuk gugl+
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/HCG5