Sloboda i drugi demoni

Ni jedna reč u novijoj istoriji nije toliko puta izgovorena kao reč sloboda. Pa ipak, ne bismo preterali ukoliko bismo rekli da retko ko, ko je izgovara zna njeno značenje. Mnogi je vezuju za diktatorske režime, te veruju ako njih nema, nema ni njihovih neslobodarskih karakteristika. Drugi pak veruju da sloboda dozvoljava sve i svašta. Najinteresantniji su ipak oni koji smatraju da je sloboda sama sebi dovoljna, te se oko nje ne treba dalje truditi. Zbog toga često žive u uverenju da su za njihove lične neuspehe odgovorni drugi.

Šta kažu pisci

A šta o pojmu „sloboda“ misle savremeni pisci koji su se, u toku svog stvaralačkog rada, susreli sa neslobodarskim idejama. U nedavnoj podijumskoj diskusiji u Bonu o slobodi u i umetničkom stvaranju u neslobodi, na kojoj je jedan od učenika bio i pisac sa područja bivše Jugoslavije Bora Ćosić, mogla su se čuti zanimljiva zapažanja. Međutim, ona su povremeno bila i na granici našeg razumevanja.

Bora Ćosić je Srbiju napustio 1992. godine, kako tvrdi zbog diktatorskog režima Slobodana Miloševića. U Nemačkoj je u međuvremenu za književni rad nagrađivan više puta.

Slobodu je, smatra Ćosić, teško definisati. Očigledno, jer je, s druge strane, nesloboda opipljivija, kruća. Čak i kada je ne doživimo, mislimo da možemo o njoj da govorimo. Reč „nesloboda“ nas odmah asocira na određena zbivanja. Bora Ćosić koji, istini za volji, nema veliko iskustvo u neslobodi, kaže:

„ Nisam bio u logoru, nisam bio progonjen, ali ipak mislim da imam pravo da govorim o slobodi. Sloboda je jedan skoro psihopatološki termin. Zašto? Svako od nas je u detinstvu dobijao po prstima kada je hteo da uzme kolač više. No, da li to stvara bazičnu frustraciju, ja ne znam.“

To što Bora Ćosić nije rekao šta se iz te frustracije rađa samo ukazuje na to koliko je nezahvalno o toj temi govoriti. Ali istovremeno koliko obazrivosti treba u momentima kada o njoj govorimo.

„Izbor“ diktature

Kako u prošlosti tako i danas postoje primeri gde se čak i diktature svesno biraju. Ponekada to nisu samo diktature, nego se biraju ljudi - političari za koje znamo da će svesno uskratiti slobodu drugima. Bora Ćosić je na ovo pitanje dao ne tako uspešan odgovor.

„Diktatori imaju jedan neverovatan eros za kojim masa juri kao što devojka juri za momkom u koga je zaljubljena. Šta se desilo u onom podrumu u Austriji, gde je jedan dosta opsednuti erotoman držao zatočenu kćer 24 godine. Tu može biti raznoraznog nasilja, ali može biti i nečega čega ima u svačijoj prirodi. Možda je ta devojka pošla za tim čovekom koji joj je bio otac, ali koji joj je i nešto značio i iz drugih razloga. Dakle kada govorimo o slobodi moramo biti oprezni.“

Bora Ćosić je naravno u pravu kada govori o opreznosti. Čudi jedino to, da je upravo on iz svoje neopreznosti od žrtve stravičnog incesta olako stvorio saučesnika. No bilo kako bilo, to nam samo još jednom potvrđuje tezu da je o slobodi teško govoriti.

Piscima ipak pero i hartija…