Slike koje vraćaju sećanja | Mozaik | DW | 07.10.2012
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Slike koje vraćaju sećanja

Galerija slika u Berlinu nudi obilaske posebno pripremljene za pacijente obolele od demencije. Njima se ovde vraćaju sećanja i osećaji, davno zaboravljeni i izgubljeni.

Bild: Andrea Kasiske (FM DW) am 21.9. 2012 in der Gemäldegalerie in Berlin Stichwort: Museum für demenzkranke

Museum für Demenzkranke - Gruppe vor Gemälde

„Malo glasnije, ne razumem nijednu reč!“, kaže jedna starija dama. „Idemo dalje!“, traži gospođa koja sedi pored nje u kolicima za invalide. Pedagog, Žaklin Hofman-Neira, oseća se nesigurnom. Ovo je prvi put da kroz muzej, Galeriju slika u Berlinu, vodi grupu pacijenata obolelih od demencije. Odabrala je temu majčinske ljubavi: Madona s detetom, motivi nastali u radionicama starih majstora poput Botičellija i Rafaela. Kako kaže, reč je o zaista fundamentalnom motivu, osećanjima koje svako dobro poznaje. I zaista, sudeći prema reakcijama, slika prizora majke s detetom u svakome budi sećanja. Na pitanje, da li znaju ko je dete na slici, u prvom trenutku u prostoriji vlada muk. Žaklin Hofman-Neira, pomaže i kaže: ”Isus”. “Naravno, a ko bi drugi bio!”, odgovara spremno i gotovo uvređeno jedan stariji gospodin u elegantnom odelu.

Motivi majčinske ljubavi

Bild: Andrea Kasiske (FM DW) am 21.9. 2012 in der Gemäldegalerie in Berlin Stichwort: Museum für demenzkranke

Umetnost pozitivno deluje na obolele od demencije

Berlinska Galerija slika se, nakon što su to već učinili mnogi drugi muzeji i galerije, takođe upustila u eksperiment vođenja organizovananih grupa obolelih od demencije kroz svoju kuću. Da umetnost pozitivno deluje na ove pacijente, zapravo već odavno nije nikakva tajna. Ipak, do sada je vladalo mišljenje kako prvenstveno muzika budi emocije i vraća sećanje. Međutim, u međuvremenu je poznato da su i slike (pre svega one koje prikazuju razne aspekte ljubavi, ali i pejzaže) deo kolektivnog i ličnog sećanja. Samim tim, projekti poput ovog u berlinskoj Galeriji, pružaju obolelima od demencije mogućnost ne samo da povrate određena sećanja već i da ponovo učestvuju u kulturnom životu.

Osećanja, sećanja, radost

“Ne mogu više da sedim!”, uzvikuje odjednom dama u invalidskim kolicima. Njena pratiteljica joj pomaže da se uspravi. Istovremeno, jedan muškarac javlja da mora hitno do toaleta. Žaklin Hofman-Neira, na sve to reaguje vrlo opušteno. “Moramo da računamo sa tim. Ipak je za pacijente obilazak naporan; nove prostorije, vožnja do Galerije…za ove pacijente sve to nije baš uvek jednostavno”, kaže ona i uvodi pauzu od nekoliko minuta. Malo kasnije, grupa je opet na okupu i prati je u prostoriju u kojoj se nalazi platno Karavađa “Amor”. S obzirom da je reč o nagom muškom liku, mnogi u grupi se smeškaju – iako je zapravo reč o majčinskoj ljubavi.

Bild: Andrea Kasiske (FM DW) am 21.9. 2012 in der Gemäldegalerie in Berlin Stichwort: Museum für demenzkranke

Posetioci mogu i da slikaju u Muzeju

Osim samog posmatranja slika, ova Galerija nudi i rad u malim radionicama u kojima ovi pacijenti uz raznovrsne tehnike mogu sami da izrade svoje sopstvene slike – najčešće pejzaža. Naravno, kako kažu u Galeriji, samo oni koji to žele. Slikanje nije za svakog. Ima i onih kojima to pada teško i koji u tome ne osećaju nikakvo zadovoljstvo. Jedna od njih je Marlis Verg (92). Iako su joj se slike koje je videla dopale, ona sama ne želi da slika. Kaže kako želi kući, iako ni sama ne zna gde je tačno njen dom.

Autorke: Andrea Kasiske / Željka Telišman

Odg. urednica: Ivana Ivanović