Siroto prepametno dete

Volfgang Bergman u svojoj knjizi analizira razloge hiper aktivnosti, anoreksije i sklonosti ka samopovređivanju. Autor smatra da se sve više dece nalazi pod ovakvim pritiscima, i da se smetnje koje je pomenuo drastično povećavaju. Bergman je u svojoj praksi imao susret sa našminkanom i doteranom desetogodišnjom devojčicom, koja je držala dijetu jer nije mogla da prihvati svoje telo. Jedan od Bergmanovih pacijenata bio je i nemirni, veoma agresivni dečak, koji apsolutno nije mogao da se koncentriše. Bergman smatra da je nemačka porodica u lošem stanju.

Dete u funkciji

Pre svega u porodicama sa jednim detetom, roditelji insistiraju na harmoniji, od deteta se zahteva da „bude u funkciji“ i da spoljnom svetu predstavi sliku „srećne porodice“. Nemci vole svoju decu, ali je reč o „ograničenoj ljubavi, koja često nije usmerena ka budućnosti, već kruto sledi opšte prihvaćene norme sadašnjeg vremena. Ova ljubav sama po sebi nije opuštena i velikodušna, i u tom smislu pokazuje nedostatak poverenja u sopstveno roditeljstvo.“

Roditeljska potreba za potvrđivanjem

Bergman kaže: „Roditelji žele da im njihova deca stalno dokazuju kako su oni dobri roditelji“. Često se iza dobronamernog podržavanja detetovog razvoja krije roditeljski strah da njihovi potomci neće biti u stanju da odgovore zahtevima koji ih očekuju.

Veliki broj dece ima unapred isplaniran dan pun aktivnosti: balet, jahanje, tenis, hiphop, samba, tečajevi klasične ili moderne muzike, engleskog, matematike, tekvando. Šta to tačno donosi deci, roditelji saznaju tek iz istraživanja Instituta za analizu potencijala.

I dok veliki broj porodica svoju decu šalju na različite kurseve, ima i roditelja koji ne čine dovoljno za svoju decu. Tako se u Nemačkoj sve više produbljuje fatalni jaz: trećina sve dece rođene u porodicama sa nižim zaradama ne posećuje dečije vrtiće, jer to njihovim roditeljima očigledno nije važno. Deca koja ne idu u dečije vrtiće ne razvijaju u dovoljnoj meri govorne sposobnosti, niti se uče prilagođavanju grupi, zbog čega su izložena opasnosti od neuspeha.

Dvogodišnjaci na kursu kineskog

Za razliku od ove dece kojoj je podrška uskraćena, isuviše revnosni roditelji iz viših slojeva svoju decu šalju na sve vrste kurseva. Učenje kineskog počinje sa dve godine, engleskog još pre polaska u osnovnu školu. Jirgen Vajsenborn, stručnjak za jezik na berlinskom Humbolt Univerzitetu kaže: „Rano učenje nije loše, ukoliko su ispunjeni određeni preduslovi“. Vajsenborn je objavio više studija o razvoju jezika. Ovaj naučnik navodi da 6 do 12 odsto dece istog godišta u Nemačkoj ima problema u savladavanju maternjeg jezika, zbog čega učenje još jednog novog jezika nema smisla. „Samo ako se sa sigurnošću utvrdi da sa detetom to nije slučaj, ono može da uči neki strani jezik“ , zaključuje Vajsenborn.

Da li se dete muči?

Ambiciozni roditelji lako gube iz vida koliko je koncept učenja uopšte prihvatljiv za dete. Da li se dete oseća dobro i zaštićeno ili se muči? Kako takva velika očekivanja dugoročno deluju na dete? Šta se događa sa decom ako napredak u učenju postane najvažniji kriterijum za pohvale? Kako reaguju deca, kada njihovi zahtevni roditelji koji ih toliko pomažu, zbog stresa izgube živce?

Upravo ova pitanja naučnici i pedagozi smatraju odlučujućim. Značajnu ulogu za razvoj male dece igraju odnosi između roditelja i stepen kućne harmonije. Ukoliko u porodici ne vlada dobra klima, onda je svaki kurs suvišan. Fabiene Beker-Štol, šefica Minhenskog državnog instituta za ranu pedagogiju kaže: „Dete najbolje uči ako je srećno.“

Neurobiolog iz Getingena, Gerald Hiter je u jednom članku napisao da su deci potrebni koreni. Kao i da je u obrazovnom procesu veoma važna i bliskost sa roditeljima. Svako dete raspolaže jedinstvenim potencijalom za učenje. Kako će se razvijati kompleksni i višestruko povezani procesi u organu za mišljenje i učenje, mozgu, zavisi i od osećanja sigurnosti i zaštićenosti deteta. A to se može postići samo u intenzivnom odnosu sa drugim ljudima.