Siromaštvo pod nemačkim krovom

Crvena fasada župske zgrade uz katoličku crkvu ovog sivog dana deluje kao da je zamrljana. U kelnskoj četvrti Holvajde već više sati pada kiša. Nebo je tmurno. Iza crvene fasade, deset volontera sortira robu iz velikih zelenih plastičnih kutija: povrće, voće, kobasice, sir… „Pogledajte“, kaže osamdesetogodišnja penzionerka Helga Dele i pokazuje na luksuzno zapakovanu italijansku šunku. „Takve stvari u našem društvu ostaju jednostavno kao višak.“

Narodna kuhinja u Holvajdeu hranu dobiva od organizacija koje na pijacama i u supermarketima sakupljaju ostatke i zatim ih dele. Svakog ponedeljka ugroženima u Holvajdeu dele se paketi hrane. Do pre godinu i po dana situacija je bila bolja, ali u međuvremenu je količina hrane smanjena. „Siromaštvo se već godinama povećava. Mi ne uspevamo da pokrijemo potrebe svih kojima je to neophodno“, kaže Mihael Mombarc. Sad se korisnicima pomoći hrana deli dva puta u tri nedelje, a ranije je to bilo svake sedmice.

Mombarc već gotovo 20 godina organizuje podelu hrane u Holvajdeu, kao i u susednom kvartu. On je sveštenik, organizuje susrete beskućnika, koordinira sakupljanje i podelu hrane i odeće. Na osnovu potvrde o primanjima proverava da li neko može da dobije pomoć ili ne. Broj onih kojima je pomoć potrebna drastično je porastao još tokom 2014. godine. „Otada je broj konstantan, ali na veoma visokom nivou.“

Šunku nije uzeo

„Da li ste musliman“, pita jedna volonterka dok u ruci drži zapakovan komad šunke. Samer Hasnu je tek odnedavno u Nemačkoj. Taj Sirijac živi sa suprugom u jednom stanu u Holvajdeu. „Veoma je dobro“, odgovara on na ne baš dobrom nemačkom i pokazuje na svoju zelenu kutiju s hranom. Šunku nije hteo da uzme.

Na Mombarcovom spisku je 2004, kad je počeo sa deljenjem hrane, bilo deset osoba. Danas ih je 120. Među njima su pre svega samohrane majke, penzioneri i osobe koje su već duže vreme bez posla. „Sada su još došle i one izbeglice koje su smštene u stanovima i gde same kuvaju“, kaže Mombarc. Problema između izbeglica i ljudi koji već duže dolaze po hranu nema, kaže taj teolog.

Vesna Tomić već osam godina pomaže Mombarcu u deljenju hrane. „U početku su svi morali da se naviknu na to da su sada tu i izbeglice“, kaže Hrvatica koja sa spiska čita imena i poziva ljude da iz čekaonice dođu po hranu. „Svi znamo da oni ne dolaze ovamo iz zabave, već zato što im je pomoć potrebna.“.

I njoj je kao samohranoj majci dvoje dece i dugo bila potrebna pomoć. Ali Nemačka je, kaže, solidarna: „U svakoj nevolji ima neki tračak svetla, samo moraš malo da se potrudiš“, kaže Vesna Tomić i poziva sledeću osobu da dođe po hranu.

Jako osećanje sramote

Mombarc stvari vidi malo drugačije. „Ljudi u početku dolaze ovamo sa jakim osećanjem sramote. Često i plaču. Naročito su teški slučajevi starijih ljudi koji su često čitav život radili, a sada moraju da spajaju kraj s krajem sa stotinak evra mesečno. mislim da bi u zemlji kao što je Nemačka stvari morale da budu drugačije“.

„Bez pomoći u hrani morala bih mnogo toga da se odreknem“, kaže 75-godišnja penzionerka Zigrid Giga dok u svoju torbu koja joj je okačena o hodalicu sprema testeninu, čokolade i šargarepe. Slatkiši su za unuku, zadovoljno kaže starica.

Jan Hofman je gotovo pola stoleća mlađi. Mladić je upravo hranom napunio torbu. Iz nje još vire špagete. „Ja sam ovde samo privremeno“. Bio je duže bez posla, a uskoro će, navodno, ponovo da se zaposli.

„To se srećom događa“, kaže Mombarc. „Ljudi dolaze i srećni nam se pohvale: 'Dobio sam posao'.“ Broj onih koji se uspevaju da se reše nezaposlenosti je, nažalost, veoma mali. „Mislim da pet do deset odsto njih dobije stalni posao.“ Ostali većinom, nakon dva-tri meseca, ponovo dolaze u narodnu kuhinju.

U međuvremenu je podeljena i poslednja kutija. Vesna Tomić odlaže svoj spisak i pomaže kod spremanja. Brzo kvarljiva hrana – pre svega salata – sad je pred vratima, pored kanti za smeće. Par starijih žena ipak još stavljaju u svoje torbe glavice salate pre nego što se upute kućama.