Siromaštvo nekad i sad

Teme u vezi sa siromaštvom, beskućnicima, nezaposlenima i osobama na rubu društva još uvek su aktuelne. Ono što se promenilo je odnos društva prema ovoj temi – dok su danas najsiromašniji manje više prihvaćeni od ostatka društva, u nekim razdobljima to nije bilo tako.

Upravo je to tema dve izložbe koje su ovih dana otvorene u Triru u Nemačkoj. Jedna u Gradskom, a druga u Pokrajinskom muzeju – o odnosu društva u Evropi prema siromaštvu u proteklih 3.000 godina.

Siromašni kao zabava bogatima

Izložbe su postavljene po temama i po razdobljima u kojima se vidi odnos drugačiji od onog danas. Tako će se jedna od najvećih razlika uočiti upravo posmatrajući eksponate iz grupe pod naslovom „Siromaštvo u antici“. Skulpture pronađene na području Grčke, Egipta i Rimskog carstva dokumentiraju odnos kakav bi danas mogao da se smatra politički nekorektnim. Siromaštvo u Starom veku bilo je nešto sramotno, nešto na šta se gledalo s visine, bez imalo samilosti i saosećanja.

„Sirotinja se prikazivala kao patuljci koji se igraju s majmunima pri čemu su i jedni i drugi prikazani u istoj veličini. Uobičajeno je bilo prikazivati i telesno deformirane osobe koje upravo zbog svoje spoljašnjosti nisu mogle da pripadaju ostatku društva vođenom strogim idealima tadašnje lepote i privlačnosti, i koje su kao takve obično završavale na ulici“, objašnjava Frank Unruh, jedan od vodiča na izložbi u Triru.

Jedan od najupečatljivijih primera hladnokrvnog odnosa imućnih prema sirotinji je jedna skulptura u prirodnoj veličini koja prikazuje staru ženu očigledno pod uticajem alkohola i koja je rukama obgrlila vrč u kojem se najverovatnije nalazi vino. Kako kaže Unruh, figure poput ove su se obično izrađivale povodom raznih svečanosti vina na koje su bogati pozivali siromašne ali samo da bi im se rugali i tako zabavili.

Kome je zaista potrebna pomoć a kome ne?

Ovakav odnos prema siromašnima, bolesnima i beskućnicima počeo je da se menja tek širenjem hrišćanstva u Evropi, o čemu u Triru svedoči oko 150 platna, grafika i skulptura, instalacija pozajmljenih iz oko 40 muzeja iz gotovo svih krajeva Evrope. Negde su ove promene tekle polako, negde mnogo brže – što se vidi na radovima starih majstora poput Pitera Brigela ili pak Hansa i Paula Vredeman de Vrisa.

„Zapravo bi se moglo reći da je tek u 20.veku briga i odgovornost prema siromašnima dospela u prvi plan“, kaže Sonja Misfeld iz Gradskog muzeja u Triru. U tom smislu posetioci na izložbi mogu videti radove umetnika kao što su Maks Bekman, Kete Kolvic, Ernst Barlah, Maks Liberman, Pablo Pikaso kao i Kristof Šlingenzif. „Posebno umetnici iz 20-ih godina prošlog veka, ali i oni mlađi, dosta su se bavili socijalnim temama i kritički odnosili prema „zlatnim 30-tim godinama“ u kojima nije baš svima bilo jednako dobro“, kaže Misfeld.

Rizično biti drugačiji

Na delu izložbe pod naslovom „Stigma“, prikazani su radovi koji se bave upravo stigmatizacijom ne samo siromašnih nego celokupnih društvenih i verskih marginalnih grupa. „Biti drugačiji od drugih, ne pripadati većini, biti stranac, za sobom još uvek povlači i veliki rizik, potencijal siromaštva“, objašnjava Sonja Misfeld pokazujući između ostalog na jednu ploču iz 17. veka koja upozorava „cigane da ne smeju da uđu u grad“.

Iako se primeri sličnog ponašanja svakako mogu pronaći i u današnjoj Evropi, sudeći prema izložbi, današnje stanovnike pre svega muči pitanje zloupotrebe sredstava namenjenih onima kojima su ona najpotrebnija. „Ova je nedoumica stara skoro koliko i samo čovečanstvo. Kome se može verovati a kome ne? Ova je tema i danas izuzetno aktuelna i mogli bismo reći da po ovom pitanju i nismo mnogo napredovali“, kaže Misfeld i dodaje da je upravo ovaj deo izložbe do sada kod posetilaca izazvao najviše zanimanja. „Moglo bi se reći da su reakcije izuzetno pozitivne. Izložba je već sada privukla mnoge – tema je očigledno još uvek aktuelna, kako nekad tako i sad“, kaže Sonja Misfeld.

Autori: Gudrun Stegen / Željka Telišman
Odg. urednik: Nemanja Rujević