Siromašni „gastarbajteri“

Eser Gokler je izuzetak u svojoj generaciji tursko-nemačkih migranata. Ta šezdesetpetogodišnji Turčin došao je u Nemačku 1969. godine. Završio je srednju školu i nastavio školovanje na studijama ekonomije. Godina je radio u upravama velikih firmi, da bi se kasnije odlučio za samostalnu delatnost.

Tokom svog radnog veka ulagao je u manje nekretnine. „Zbog toga sada ne moram da plaćam stanarinu i mogu da podignem duplo više od svoje penzije koja iznosi 1.200 evra mesečno“, kaže Gokler. Međutim, to nije slučaj sa većinom migranata. Mnogi od njih imaju jedva toliko koliko im treba da prežive.

Rad u pozadini nemačkog „ekonomskog čuda“

Hiljade ljudi iz južne i istočne Evrope migrirale su u Nemačku tokom šezdesetih i sedamdesetih. Mnogi su bežali od siromaštva u svojim zemljama, u vreme kada je Nemačka doživljavala procvat i imala potrebu za radnom snagom. Nemačka je pozvala migrante da dođu kao gostujući radnici („gastarbajteri“). Privučeni „boljim životom“, oni su radili u fabrikama čelika i rudnicima, u automobilskoj industriji i kafeterijama, ali samo je nekolicina dostigla željeni prosperitet.

Nova studija koju je objavio Institut za ekonomske i društvene nauke u okviru fondacije „Hans Bokler“ pokazuje da je danas više od 40 odsto migranata u penziji pogođeno siromaštvom. To je više nego tri puta veća stopa u odnosu na Nemce.

Definicijom Evropske unije je određeno da oni koji se smatraju siromašnim ili im siromaštvo preti, žive sa manje od 60 odsto prosečnih primanja. Taj iznos je 848 evra za nevenčane osobe u Nemačkoj i 1.278 evra za parove.

Studijom su posmatrani ne samo samci, već i parovi i veće porodice. „Čak i ako jedna osoba u domaćinstvu prima više od 848 evra, a druga ne prima ništa, oboje žive u siromaštvu“, kaže Erik Sajls, jedan od autora izveštaja.

Sajls uočava tri glavna razloga za visoke stope siromaštva među starijim migrantima: iako su često radili u velikim kompanijama, oni su se bavili niskokvalifikovanim poslovima i bili su slabije plaćeni. Drugo, mnogi od njih su otpušteni tokom osamdesetih, kada je industrijski sektor opao, a sektor uslužnih delatnosti porastao. Konačno, oni nisu imali mogućnost da postanu državni službenici, širokog i prosperitetnog sektora koji uopšte nije pogođen siromaštvom.

Uz to, mnogi stranci su došli u Nemačku onda kada su već bili stariji i samim tim su već imali nekakvu radnu istoriju iza sebe. „Tamo za njih često nisu nisu uplaćivane nikakve prinadležnosti“, ističe Sajls.

Porast siromaštva kod najstarijih migranata

Teška situacija kod penzionisanih migranata nije ništa novo. Već 2006. godine, studija o siromaštvu najstarijih koju je radio Nemački institut za ekonomska istraživanja, iznela je to sporno pitanje u javnost. Sajls kaže da ono što se promenilo od tada jeste broj onih koji su pogođeni siromaštvom: „Broj starih i siromašnih doseljenika porastao je sa 170 000, koliko ih je bilo 2006. godine, na današnjih 270.000,“ Sajls kaže za Dojče vele i dodaje: „Izgleda da će taj broj nastaviti da raste“.

S namerom da zaštiti buduće generacije imigranata od siromaštva u starom dobu, Penzioni fond nemačke države Baden-Virtemberg, zajedno sa nekim humanitarnim organizacijama i Državnom kancelarijom za integraciju, lansirao je 2009. godine projekat velikih razmera. Navodeći da su kursevi za planiranje starijeg doba doživeli neuspeh jer nisu uspeli da dopru do migranata, oni su umesto toga razvili „Mrežu za migracije i društvenu sigurnost“, navodi Andreas Švarc, menadžer Državnog fonda i šef tog projekta.

Projekat je usmeren na migrante iz tri najveće grupe „gastarbajtera“ – Turke, Italijane i Grke. On ih informiše o planiranju penzije i zdravstvenoj nezi. „Sistem društvene sigurnosti je komplikovan. Mi nudimo seminare koji ga predstavljaju na jednostavan način“, kaže Švarc. „Uz to, učesnici mogu da postavljaju pitanja na sopstvenom jeziku.“

Prvi kursevi održani 2012, bili su pozitivno ocenjeni. Postoje slični projekti i u drugim nemačkim saveznim državama, samo što se nisu dovoljno reklamirali, pa su samim tim manje poznati. Na nacionalnom nivou i dalje ne postoji sličan program.

Švarc kaže da su njihovi klijenti kulturne organizacije, migrantske grupe i sindikati, ali da bilo ko može da im se priključi. Umreženi partneri koji učestvuju takođe mogu da pomognu odgovarajući na pitanja na nekom od maternjih jezika.

Previše ih je sramota da traže pomoć

Državni projekat ne koristi migrantima koji su već u penziji, ali postoji i nekoliko drugih grupa koje pružaju pomoć siromašnim doseljenicima. Migranti koji nemaju drugih opcija uvek mogu da se prijave za osnovnu socijalnu pomoć, ukoliko im njihova penzija nije dovoljna. Kako Sajls objašnjava, jedan od problema je u tome što je migrante kojima je to zaista potrebno često stid da traže pomoć od države.

Autori: Ginter Birkenštok / Nevena Cukućan
Odgovorni urednik: Ivan Đerković