Simuliranje dokumentarizma | Mozaik | DW | 24.02.2013
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Simuliranje dokumentarizma

Izbačen iz ravnoteže, tako bih definisao svoje stanje posle gledanja filma Zero Dark Thirty. Jer film je delovao tako poražavajuće. Prizivao je toliko toga iz izvanfilmskog iskustva američke politike proteklih decenija.

default

Zero Dark Thirty

Na jednoj strani jesu“scene” iz “lova” na ozloglašenog primusa danas najozloglašenije Al Kaide, Osamu Bin Ladena, prikazane, kako je to filmska kritika do sada “ustanovila”: “hladno”, “objektivno”, “imanentno”, “motreći” “iz samog središta zbivanja”; navodno,to je i bila namera autora filma (Kathryn Bigelow). Reklo bi se da je rediteljka želela da stvari predstavi samo onakvima kave su ustinu bile, bez komentara, zaključaka, ne pokazujući osećanja, ne uplićući se u stanje stvari. Gotovo da je film proizvela “simulirajući” dokumentarizam.

Ali zadatak umetnosti je da stvari prikaže onakve kakve bi mogle da budu, smatram; po tome se ona i razlikuje od istorije. Na planu delovanja ovog filma na recepciju: baš se tu stvari odvijaju najpogubnije po gledaoca, smatram. Doživljaj pristrasnosti je sve vreme uočljiv, i to baš usred tog doslednog držanja “spoljašnje”, “površinske”, “faktografije”, smatram.

Zarko Radakovic

Žarko Radaković

Problem po “objektivno umetničko razmatranje stvarnosti” počinje za mene već na planu karakterizacije, jednog od ključnih principa razdvajanja fikcionalizujućeg od dokumentarističkog postupka u građenju filmske naracije. Dok se simuliranjem “dokumenstarističkog”gledanja na realije u fikcionalnom filmu teži da se izbegne pokazivanje pristrasnosti prema junacima filma (baš da bi film dobio na objektivnosti u tretmanu realnosti), u slučaju filma Zero Dark Thirty to, smatram, nikako nije slučaj. I nije tačno da je autorka sve vreme ostala na “neutralnom” odstojanju od svojih junaka, da ni u jednom trenutku nije pokazala saosećanja prema svojim junacima. Na protiv. Baš kada se radi o egzekutorima u procesu prikazanih “likvidacija”, u scenama, kako je to dobro poznato iz informisanosti o metodama američke obaveštajne službe, mučenja zarobljenika, u najmanju ruku je rediteljka kamerom na strani mučitelja.

I te kako je Kathryn Bigelow “saosećajući” snimala lica svojih protagonista; i te kako je pokazala makar i samo tragove svoje naklonjenosti prema nekima, ili svoju potpunu nezainteresovanost za osećanja drugih. Kathryn Bigelow se uočljivo zanimala za “privatan život” dveju agentkinja CIA-e, glavnog mučitelja, pa i, makar samo ovlaš, nekih “faktora” u obaveštajnoj službi, ili onih na sponi službe i administracije; dok ni u jednom trenutku nije prikazala ni malčice saosećajnosti prema žrtvama, mučenima, pa ni uplakanoj deci u surovim scenama likvidacija. I tekako je uočljivo da su “žrtve” u filmu predstavljene samo kao senke, ili, u najboljem slučaju, jednodimenzionalno, tako da deluju kao “kulise” ili “dekor” u scenama akcije lova na Bin Ladena. Nisu li svi “iz arapaskog sveta” u filmu prikazani samo u kratkim spotovima, najkraće, i najbezličnije, uvek za nekoliko jedinica kraće od sekvenci prikazivanja lovaca na Bin Ladena.

Gotovo da se u ovom filmu može govoriti o gradaciji i hijerarhiji dužine i “motivisanosti” (autora) u prikazivanju likova: Najduže i psihološki najrazuđenije u filmu prikazani su: analitičarka obaveštajne službe Maya i njena prijateljica, agent Jessica; pa odmah za njima i agent obaveštajne službe i mučitelj Dan. Potom slede ostali agenti CIA-e, doduše svi uvek kratko, što i jeste deo strategije “quasi-dokumentarističkog” pristupa građenju filma. Ali kratkoća i površnost kojom su predstavljeni muslimanski zarobljenici, mučeni, pa i žene i deca žrtava, bez iole zainteresovanosti rediteljke za bilo šta od njihovog unutrašnjeg života, prevazilazi okvire dozvoljenog u kojima bi se gledalac filma našao bez protivljenja prikazanom. Čak je i među “žrtvama” uočljiva gradacija i hijerarhija u filmskom prikazivanju. A to ukazuje na vešto i smišljeno strategisanje u navođenju gledaoca na praćenje akcije “lova na zlotvora”.

Filmszene aus Zero Dark Thirty

Nina Pops: Scena iz filma kao grafika


Najduže je prikazan mučeni zarobljenik na početku filma, samo da bi se pokazao metod dobijanja informacija o lociranosti “divljači” u lovu. Nešto duže, ali sasvim kratko, prikazani su drugi zarobljenici, opet samo u cilju pokazivanja “kako se dolazi do informacija”. Najkraće je viđen, gotovo previđen, sam cilj akcije u filmu, objekat lova, “kapitalac” – tako on u jednom trenutku i biva nazvan od strane lovaca – sam Osama Bin Laden, predstavljen jedino još kao senka, ni u jednom trenutku snimljen “statičnom kamerom”. Jesu svi likovi u filmu predstavljeni bezlično, ali i te kako različito. Jeste svet filma predstavljen, navodno, “bezinteresno”, ali samo na prvi pogled, i u najmanju ruku različito. Prikazivanje stanja stvari “bez stanovišta”, iz perspektive same akcije, jeste samo spoljašnji okvir filma, neka vrsta žanrovske odrednice. Mogao bi to za nekog da bude i opravdan postupak u obradi fakata koji još nisu stigli da postanu deo istorije, jer suviše su blizu sadašnjosti. Ali, dugi kadrovi lica nekih protagonista (Maya-e, Jessica-e, Dana itd), i prekratki kadrovi ostalih, posebno žrtava, ukazuju, ipak, na psihološku pristrasnost naratora u filmu.

Čak i ako film uistinu nema nameru da prikaže nešto “posebno” ili samo u tragovima nagoveštava unutrašnji život “naših junaka”, javlja se u gledaocu dilema: “Ima li ovaj film ipak jasnu tendenciju?”. Jer: Ne ulazeći čak “ni milimetar” u pozadinu onog plakanja dece pri likvidacijama, tako da kuknjava nejači deluje gotovo“skraćeno”, kao rudiment pokazivanja emocija, autor filma ni u jednom trenutku ne navodi gledaoca na pomisao da se tu radi o “čistom filmu” koji izbegava jeftino serviranje poruka ili bilo kakvih pozadinskih, tendencioznih pomisli. Nije to film “crnog talasa”, niti proizvod “margine” B-produckije, subverzivnog, “podzemnog”, “odmetničkog”, u najmanju ruku, “alternativnog” ogranka kinematografije, koja i te kako sveobuhvatno i smisleno deluje i uvek nalazi svoju pobliku. Ne! Ovaj film u najmanju ruku otvara niz pitanja: Da li se u njemu pokazuje jasno tendencioznost? Da li taj film, olako deleći svet na “oni” i “mi”, nema hrabrosti da se upusti u razuđenije preispitivanje osetljivog odnosa između zaraćenih strana? Da li ovaj film, ipak, ostaje samo oportun u odnosu na vlast, aktuelnu, pređašnju, buduću?

Film Zero Dark Tirthy je, ne samo na mene, delovao odbojno i krajnje negativno. I njegova osnovna “greška” je u tome što uopšte nije računao na više vrsta gledalaca. Zapravo, ako je i računao na drugačijeg recipijenta, a morao je računati, onda je njegov odnos prema njemu najgori: Omalovažio ga je, ignorisao, namerno odbacio, ili je čak svesno želeo da mu zabije bodež u srce, da ga najtežim udarcem obori i dotuče.

Filmszene Zero Dark Thirty

Scena iz filma

Autorka filmaZero Dark Thrity, Kathryn Bigelow, morala je znati da postoje i “drugi” gledaoci pogođeni najtežom sudbinom ratova, i da, navodno, crno-belo predstavljanje ustrojstva sveta u umetnosti ne vodi ničemu, sem daljem zaoštravaju odnosa među zaraćenima, u najmanju ruku otužnom doživljavanju stvarnosti. Morala je autorka filma znati da postoje svedoci “intervencija” američke administracije koje do danas nisu pokazale jasan smisao, počevši od svih dosadašnjih na Bliskom istoku, pa i onih na Balkanu. Morala je autorka da sluti da će veliki broj gledalaca njenog filma i te kako biti negativno pogođen. Morala je da zna daće njen film takve gledaoce navesti na “teorije zavere” i niz “zavereničkih” pitanja: Ko je bio Osama Bin Laden? Da li je on uistinu postojao? U čijem interesu su bili progoni veštica u SAD? Postoje li veštice i vampiri? Ko je ubio Kendijeve? Zašto je prerano umrla Merilin Monro? Da li su astronauti ikada kročili na mesec? O čemu su 1991, neposredno pred raspad Jugoslavije, razgovarali ministar inostranih poslova SAD Bejker i Milošević? Da li su G. M, H. K, J. B. i U.P. agenti tajnih službi? Zašto muškarac u kafani Formula Uno nosi podignutu kragnu? Zašto žena kojoj sam ispričao aktuelni vic uopšte nije reagovala? Šta se “ovde” uistinu događa? Imam li ja ikakvog smisla još, ako nisam u stanju da ne prihvatim sve što mi pruža Holivud? Imam li ja smisla uopšte ako zdravo za gotovo prihvatam sve što mi predlažuneke televizijske reportaže, spotovi, neki novnski izveštaji, serijski filmovi, direktni prenosi pokeraških mečeva?

Nije li analitičar Slavoj Žižek u pravu kada je u listu Guardian pisao: “Zamislite dokumentarac koji prikazuje Holokaust na hladan, distaciran način, fokusirano na industrijsko-logističke operacije, transport, uklanjanje tela, sprečavanje panike među zatvornicima u redu za gasnu komoru… Zamena reči mučenje frazom proširena tehnika ispitivanja samo je nastavak politički korektne logike… Normalizacija mučenja u filmu Zero Dark Thirty znak je moralnog vakuuma kojem se polako približavamo.”

Nije li kritičar nemačkog nedeljnika Spiegel, David Kleingers, bio “u pravu” kada je rekao (čak i ako je želeo da kaže da je film Zero Dark Thrity remek-delo kinematorgrafije): “Triler Zero Dark Thrity je napet film koji ujedno ubija u pojam.” Dodao bih: Da, Zero Dark Thrityje “psihotriler” koji deluje prevashodno onim što znamo izvan filma o onome što je u filmu prikazano. A, ako bolje pogledamo i razmislimo (“čisto filmski”), nije to nikako “remekdelo svetske kinematografije” danas.

Ali nominovati film za Oskara, i dodeliti mu “najelitniju” nagradu, nije nikada bilo merilo trajne umetničke vrednosti.

Autor: Žarko Radaković
Redakcija: Jakov Leon