1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Sida – novo ruho za stare bolesti?

Većina protivnika zvaničnog učenja o sidi smatra da je ona postala novo ruho za postojeće bolesti: slabljenje imuniteta zbog droge, loše ishrane, trajne terapije antibioticima, ekscesivnog seksualnog života i stresa.

Nastavak teksta: Alternativni pogledi na sidu.

Pristalice alternativne teorije o sidi kritikuju zdravstvenu industriju i zbog prvog i najvažnijeg medikamenta kojim je počelo lečenje side, anti-retrovirusnog zidovudina poznatog pod skraćenicom AZT. On je postao stožer terapije 1987. i to zato što, prema objašnjenju ortodoksne medicine, on blokira replikaciju enzima koji omogućava umnožavanje HI-virusa. AZT je, doduše, sintetizovan još 1964. Njegov tvorac Džerom Horvic nadao se da će moći da ga upotrebi u borbi protiv raka. Međutim, lek nije bio delotvoran. Naprotiv, bio je toliko toksičan da se u laboratorijskim eksperimentima tretira kao otrov. U nemačkoj klasifikaciji opasnih materija on pripada klasi 08 – opasan po zdravlje. Prateći delovanje ovog leka, Peter Disberg, jedan od najvećih svetskih virusologa, došao je do zaključka da upravo AZT izaziva tipične simptome side. I zaista, u drugoj polovini devedesetih godina, došlo je do bitnog smanjivanja dnevne količine zidovudina u terapiji – i njegovog kombinovanja sa drugim lekovima koji prigušuju njegova toksična dejstva. Ali, antiretrovirusni preparati su i dalje temelj terapije.

Kampf gegen HIV bedroht

Lekovi su, kao i uvek, unosan biznis za farmaceutsku industriju

HIV i sida

Osnovni mehanizam side, onako kako ga objašnjava ortodoksna medicina, jeste uništavanje T-ćelija koje služe kao odbrana organizma, i koje proizvodi grudna žlezda (timus-otuda i oznaka „T“). U to je prvi posumnjao Peter Disberg koji je otkrio da najviše jedna od 104 T-ćelije reaguje na HIV i doveo u pitanje tezu da HIV uništava T-sistem. On je, između ostalog, ustanovio i da je struktura genoma kod HIV-a identična onoj kod već poznatih retrovirusa i da u njoj nema gena specifičnih za sidu koji se kasnije aktiviraju. Disberg u svoj radu dokazuje da se zvanična teorija o HIV-u kosi sa klasičnim uslovima javljana viralne patogeneze. To je dalo podstrek i drugim istraživačima koji tvrde da HIV – onako kako je predstavljen javnosti – ne izaziva sidu.

Većina protivnika zvaničnog učenja o sidi slaže se u oceni da je ona zapravo postala novo ruho za već postojeće bolesti, pre svega za slabljenje imunog sistema zbog droge, loše ishrane, trajne terapije antibioticima, ekscesivnog seksualnog života i – stresa. Mnogi lekari leče stečenu imunodeficijenciju prirodnim medikamentima. Srpski lekar Todor Jovanović, koji spada u najoštrije kritičare zvaničnog medicinskog establišmenta, proizveo je prirodni lek koji je bio toliko uspešan da mu je Ministarstvo zdravlja SAD početkom devedesetih godina stavilo na raspolaganje laboratoriju i svu potrebnu opremu u Votergejtu.

To samo pokazuje da mejnstrim i alternativna medicina često nisu tako suprotstavljeni polovi – doduše, samo dok alternativa svojom kritikom ne zadre dublje u funkcionisanje zdrastvenog sistema. A baš to karakteriše Jovanovića koji tvrdi da je zvanična priča o sidi „prevara“ koju je pratio na samom izvoru – on je imao svoju ordinaciju u Durbanu i sarađivao sa naučnim institutima Luj Paster (i timom Lika Montanjea), institutom Karolinska u Švedskoj, Medicinskim fakultetom u Londonu itd. Izučavanjem side se bavi od samog početka njenog postojanja.

Aids-Aufklärung in Südafrika

Mnogi poznati stručnjaci tvrde da se sida ne prenosi i uostalom - da ne postoji

Upitno prenošenje seksualnim odnosom

Posebno skandalozan za medicinski establišment jeste stav opozicije prema kojem se HIV ne prenosi seksualnim odnosom. Jovanović prenosi da je za vreme svog rada u Južnoj Africi imao priliku da pregleda stotine prostitutki među kojima su neke imale seksualni odnos bez zaštite sa više od 1.000 muškaraca – i da nijedna nije bila pozitivno testirana na retrovirus. Julijane Zaher piše da je 1987. po nalogu nemačke vlade radila na studiji sprovedenoj na zatvorenicima – zbog pretpostavke da tamo ima dosta obolelih usled homoseksualnog polnog opštenja i višestrukog korišćenja špriceva za drogu. Studija je trebalo da traje 10 godina, ali je prekinuta posle dve i po godine jer nije pronađena nijedna zaražena osoba. To, međutim, mediji nisu preneli – „nije se uklapalo u koncept“.

Ista autorka se poziva i na studiju sprovedenu u Kaliforniji koja je počela takođe 1987. Tamo su tokom 10 godina praćena 442 takozvana diskordantna para (jedan partner je HIV-pozitivan a jedan HIV-negativan). Partneri su imali polne odnose kako za zaštitom, tako i bez nje. U Američkom žurnalu za epidemiologiju je 1997. objavljen rezultat tog proučavanja: nije bilo prenošenja virusa. Na to ukazuju i drugi radovi, među kojima i „Inficiranje HIV-om u subsaharskoj Africi nije objašnjeno seksualnom ili vertikalnom transmisijom“ objavljen 2002 (autori: Giselkvist/ Roterberg/ Poterat/ Druker).

Temeljne sumnje i lekovi

Lekari koji „izazivaju medicinsku elitu“ danas uglavnom uče svoje pacijente da telo – kada mu popusti odbrana – ne može da se regeneriše bez radikalne promene navika i uključivanja svih fizičkih i psihičkih aspekata individue u taj proces. Mnogi smatraju da je sindrom stečene imunodeficijencije samo nastavak evolucije poznatih oboljenja, te da je industrija koja prati etabliranu nauku o HIV-u i sidi zavela milione ljudi na pogrešan put. Ortodoksna medicina to smatra teorijom zavere, a mediji o tome uglavnom ćute, tako da javnost nema mnogo prilike da se upozna sa kritičkim mišljenjem. Samo medikamenti mnogih kritičara relativno lako mogu da nađu put do apoteka i pacijenata – dokle god u propratnim uputstvima nema priče o pozadini njihovog nastanka.