Sećate li se Ljubiše Ristića?

U Beogradu od 25. avgusta do 15. septembra traje pozorišni festival „Junak našeg doba“. Publika u Šećerani ima priliku da odgleda više obnovljenih predstava: „Psovanje publike“, „Koriolana“, „Ričarda III“. Biće izvedene i nove predstave koje govore o današnjim junacima u Srbiji, o svetu mode, advertajzinga, rijaliti šoua, glamura, korupcije u svakom smislu... U režiji Filipa Gajića, Saše Gabrića, Igora Simonovića i… Ljubiše Ristića.

Publika

Na premijeri „Psovanja publike“ pojavilo se oko 400 gledalaca, bez obzira na činjenicu da u medijima nije bilo najave.

Ljubiša Ristić: „Pa to je naša normalna publika koja je i ranijih godina dolazila na naše predstave. Tu sada im mnogo mladog sveta koji je čuo za KPGT, ali pošto mi dve-tri godine nismo igrali, oni nisu gledali naše predstave. Mi sada polako gradimo kontakt sa našom publikom i nadamo se da će to uskoro biti kao nekad. Publika uglavnom govori o tome da su naše predstave drugačije od predstava u drugim pozorištima. Mi to znamo i to nije slučajno.“

Glumci

„Ja se uvek šalim i kažem da većina mladih glumaca misli da sam ja već odavno umro, negde u vreme Sterije i Nušića. Ova sezona je naravno za mnoge od njih prilika da prođu kroz školu KPGT-a, kroz jedno iskustvo koje je drugačije nego u drugim pozorištima.

Situacija kod nas je trenutno veoma specifična, zato što je naše društvo u najvećoj meri politizovano: na kulturu i kulturnu situaciju. Kulturna politika je takva, da za one koji ne pripadaju raznim političkim grupama i nisu aktivisti raznih političkih partija među umetnicima, posla nema. Trenutno nemaju mogućnosti da dođu do sredstava, do fondova, do zaposlenja, do uloga na televiziji i na filmu, tako da veliki broj talentovanih, mladih i neiskusnih umetnika, ne samo u pozorištu, traži posao na svaki mogući način. Traže svaki mogući način da se povežu i da nešto rade.

Kao rezultat takve situacije, na našu sasvim malu informaciju objavljenu u petak na internetu, gde smo napisali da imamo kasting za našu sezonu ’Junak našeg doba’, u ponedeljak se pojavilo 150 ljudi! To su sve mladi glumci, neki još studenti, neki tek završili, sa raznih akademija, koji već dva meseca bez ikakvog napora i roptanja rade i evo, napravili smo osam novih predstava. Od toga su tri obnovljene sa gvozdenog repertoara KPGT-a, sa sasvim novom podelom: ’Ričard III’, ’Koriolan’ i ’Psovanje publike’ i pet novih predstava, koje čine našu sezonu ’Junak našeg doba’.“

U nastavku:

Politika, pozorište i strogo kontrolisana štampa

Politika

„Mene krive što sam se bavio politikom na način koji se njima ne dopada. Bio sam predsednik JUL-a i zalagao sam se za jugoslovenske, levičarske ideje koje u anti komunističkoj, anti jugoslovenskoj, nacionalističkoj histeriji, koja je sredinom devedesetih godina ovde vladala, nisu bile popularne ni kod medija ni kod ljudi na ulici. Prošle su godine iza toga i ispostavilo se da sve ono što se tada događalo, danas izgleda drugačije. Većina ljudi koji su onda mislili jedno, danas misli drugo. Međutim, ostala je ta neka stigma koju forsiraju uglavnom ljudi iz pozorišta, manje političari, a više ljudi koji su prigrabili pozorišta, fondove, budžet, pozicije, privilegije i koji se mene plaše. Ne znam zašto.

Ja nikada nisam i nemam nameru da ometam to njihovo posedovanje i svojinu u pozorištu. Ja sam uvek radio svoj posao odvojeno od njih. Moje pozorište nikad nije imalo dotacije, ni u to vreme kad sam ja kao bio na vlasti. Uvek smo prodavali karte i publika nas je izdržavala.

Čudno je da nakon svih tih godina ponovo prolaze meseci i godine u kojima izgleda kao da je to pitanje života i smrti za ljude koji vode nekakvu kulturnu politiku i naše kulturne institucije. Ja ne znam zašto, ja to ne doživljavam tako. Već sam dovoljno star i dovoljno stvari imam iza sebe i dovoljno sam uradio da meni uopšte više nije interesantno da se sa nekim takmičim, niti da se sa nekim otimam oko nečega.

Međutim, činjenica je da svih tih godina, u vreme, kako je danas moderno govoriti, komunističke diktature, pa u vreme diktature Slobodana Miloševića, svi su ti ljudi sa različitim političkim uverenjima imali mogućnost da rade. Imali su mogućnost da se bore za svoja umetnička, ideološka i politička uverenja. Pa i ja među njima. Svih tih godina smo se borili sa ideološkim cenzorima, pobeđivali, dobijali batine, ali bila je normalna situacija.

Danas, kada je došla nekakva demokratija, nema više slobode stvaralaštva. Najveći broj ljudi uopšte ne može da radi, sredstva za kulturu su potpuno ograničena, a i to malo sredstava je pod potpunom partijskom kontrolom. To nikada nije bilo, a to se sada događa. Mislim da je glavna posledica takozvane demokratizacije društva i uvođenja demokratskih odnosa u kulturi zapravo raspad svih sistema vrednosti.“

U nastavku:

Ponovna saradnja s Nadom Kokotović

Da li će doći vreme da se Ljubiša Ristić slobodno i bez problema bavi svojim poslom?

„Ne, neće doći, ja to neću doživeti. Imam već toliko godina da, kad gledam oko sebe i pred sebe, vidim da je tome kraj. Ja ću se mučiti i boriti dok još mogu. Nemam nameru da idem iz svoje zemlje. Nisam to hteo ni onda kada su me vukli na sve strane, od Amerike, preko Evrope do Australije, pa neću ni sada.“

Stanje u pozorištu

„Veoma je teška situacija. Ima mnogo agresivnih, netalentovanih ljudi koji uz pomoć strogo kontrolisane štampe promovišu lažne vrednosti i prave uglavnom, potpuno nezanimljivo pozorište bez stvarne strasti, sa mnogo spakovanog advertajzmenta, koji nema mnogo veze sa kulturom. Mi danas imamo pozorište koje je tabloidno, kao i sva ostala kultura.“

Ponovna saradnja s Nadom Kokotović

„U Peterburgu, u pozorištu Vere Komisarževske, sa Nadom Kokotović režiram operu ’Toska’. To je prirodna stvar u našim životima, i Nadinom i mom. Prirodno je da radimo zajedno, povremeno, ne moramo stalno raditi zajedno. Nada sa dosta uspeha i mnogo napora radi u Nemačkoj. Nije joj lako. Ni ona ne može da radi u Hrvatskoj, ne može ni u Srbiji, kao ni ja. Mi smo Jugosloveni i levičari, i za nas baš ovde nema nekog normalnog i lagodnog rada.“

Autorka: B. Savić

Odgovorni urednik: I. Đerković