Selektivna pravda?

U ovom slučaju, za sudije Međunarodnog krivičnog suda u Hagu (ICC) jedva da ima ikakvih sumnji: u julu 2021. islamistička teroristička organizacija Ansar Dine razorila je istorijski kompleks u Timbuktuu u Maliju. To je bio čitav niz građevina od gline koje su delom imale i religiozno značenje. Po svojoj jedinstvenoj arhitekturi i načinu gradnje, taj kompleks je bio i uvršten u Svetsku kulturnu baštinu Ujedinjenih nacija – ali teroristima je smetalo to delo „nevernika“.

Počinilac je takođe potpuno jasan: Ahmad Al Fakui al Mahadi, vođa terorističke organizacije Ansar Dine i on je priznao počinjeno delo. Ali to je ipak nešto potpuno novo za Međunarodni krivični sud: „Taj proces je u više smisla premijera: to je po prvi put da se bavi zločinima u Maliju. To je prvi put da optuženik želi da se izjasni pred sudom da je kriv. I to je prvi put da se razaranje kulturnih vrednosti tretira kao ratni zločin“, ukazuje portparolka suda Orijane Meje.

Zaista, ICC se do sada uvek bavio zločinima s ljudskim žrtvama, a s obzirom na to da je Al Mahadi priznao da je naredio uništavanje Timbuktua, može se očekivati da presuda bude donesena već za nedelju dana. Naravno, pod pretpostavkom da on i pred sudom ponovi svoje priznanje nakon što ga i sudije upozore koje posledice bi moglo da ima njegovo priznavanje nedela. Tužilaštvo se još nije izjasnilo kakvom kaznom bi bilo zadovoljno, ali u svakom slučaju bi Al Mahadi morao da računa s više godina zatvora.

Sud za Afriku

Sigurno je da Međunarodni krivični sud nije naviknut na tako „jednostavne“ slučajeve. Ove i prethodne godine obustavljena su dva postupka protiv političara iz Kenije, a zvanični razlog je bio „nedostatak dokaza“. Do sada su sudije koji su izabrane od država-članica suda, zaključili četrnaest slučajeva, ali samo dva su zaista postala i pravosnažna, a počinioci su završili u zatvoru.

S druge strane, postupak se još vodi u 31-om slučaju i redovno se radi o optuženima iz Afrike za zločine počinjene u kriznim žarištima tog kontinenta – od Konga, preko Sudana, pa do Libije. Ta pravilnost navela je i ministarku spoljnih poslova Ruande Luiz Mušikivabo da pita: da li je ICC stvoren zbog Afrike? „On se pre svega koristi u Evropi kako bi se manipulisalo afričkim političarima. Gde je neki bijelac koji je osuđen pred tim sudom? Da li želite da kažete da u zemljama gde ljudi imaju svetliju boju kože, nema zločina?“ Doduše, Ruanda i nije članica Međunarodnog krivičnog suda.

Nadležnost samo za članice

International Criminal Court trenutno broji 124 zemlje-članice i zaista samo oko četvrtine država leži na Crnom kontinentu. ICC može da donosi presude samo protiv građana zemalja koje su prihvatile i ratifikovale njegov statut – ali ih nema malo koje to nisu. Mnoge važne države, poput SAD, Rusije ili Kine, potpuno odbijaju njegovu nadležnost, a mnoge zemlje u kojima se dešavaju zločini koji bi po svojoj težini mogli da spadaju u nadležnost ICC, poput Iraka, Izraela ili Sirije, nisu pristupile ili nisu ratifikovale sporazum o Međunarodnom krivičnom sudu.

Ipak, portparolka Suda Orijane Meje kategorički odbija da je ICC „stvoren samo za Afriku“. „Sud se brine za sve zločine koji su počinjeni bilo gde u svetu. Kad se kaže da se Sud koncentriše samo na Afriku, onda se to posmatra s pogrešne tačke gledišta. Mi smo se do sada zaista usmerili na zločine koji su počinjeni prema žrtvama u Africi. To je velika razlika. Osim toga, vodi se i istražni postupak zbog nedela u Gruziji, a pripremni postupci vse ode i protiv drugih slučajeva širom sveta“, podseća portparolka. Zaista, glavna tužiteljka Fatu Bensuda vodi istragu i zbog nedela u Iraku, Venecueli ili Avganistanu, ali sve to još nije dovelo do pokretanja sudskog postupka.

Ko bi inače sudio?

I Elize Kepler iz organizacije za ljudska prava „Hjuman rajts voč“ (Human Rights Watch) ne misli da činjenica da se ICC bavi pre svega Afrikom ima ikakve veze s rasizmom, već više s tim što je upravo u Africi gotovo „normalno“ da se u sukobima daleko premaše granice običaja ratovanja, sve do teških zločina protiv čovečnosti. S druge strane, pravosuđe u samoj Africi po u pravilu je prilično slabašno. „ICC svakako ima svojih nedostataka“, piše Elize Kepler u jednoj analizi, „ali u nedostatku sposobnih nacionalnih sudova, Međunarodni krivični sud ostaje jedini put da se odgovorni nateraju da odgovaraju za svoja dela.“

Ipak, nisu svi u Africi zadovoljni tom praksom. Predsednik Gane, Džon Mahama prošle godine je postavio pitanje suverenog delovanja nekog državnog poglavara i zatražio da onda i predsednici država ili vlada Afrike budu isključeni iz nadležnosti ICC. Ali u statutu suda je izričito isključeno da bilo ko bude pošteđen od onoga što je naredio ili učinio. „Međunarodni krivični sud jeste važan, ali moramo da uvažimo i afričko gledište. Afrika oseća da je napadnuta, bez obzira na to da li je u pravu ili nije. Jer samo lider Afrike završavaju pred ICC“, konstatuje predsednik Gane.

Predsednik Gane je zato i članicama Afričke unije na poslednjem samitu te organizacije 2016. predložio da svi zajedno masovno otkažu članstvo u Međunarodnom krivičnom sudu. Neke članice poput Kenije, spremne su da otkažu saradnju, ali inicijativa Mahame je propala jer mnoštvo zemalja Afričke unije – od Nigerije, Senegala i Obale Slonovače, pa do Tunisa – to ni u kom slučaju ne žele. Sud u Hagu povrh toga podseća da se, uz samo retke izuzetke, ionako bavi samo slučajevima s kojima su mu se obratile same zemlje Afrike ili Savet bezbednost Ujedinjenih nacija. „Mi istražujemo samo u slučajevima da pravosuđe neke zemlje nije u stanju to da učini na odgovarajući način. Zato se i smatramo sudom poslednje instance ili poslednjim utočištem“, kaže portparolka suda.

Doduše, u ovom slučaju za razaranje Timbuktua, sama država Mali izrazila je želju da povede postupak protiv terorističkog vođe Ahmada al Mahdija.