"Sarajevske sveske!"

Visokom kvalitetu časopisa doprinijela je činjenica da se iza ljudi koji ga uređuju ne kriju nikakve političke namjere. To je opšta ocjena kulturnih poslenika u Beogradu koji odaju izuzetno priznanje, posebno koliginicama i kolegama iz Sarajeva koji su pokrenuli ovaj časopis prije dvije i po godine. U svim glavnim gradovima sadašnjih država a nekadašnjih jugoslovenskih republika postoje redakcije «Sarajevskih svezaka». Poznati srpski književnik Dragan Velikić u razgovoru za Radio Dojče vele ne krije zadovoljstvo što je član beogradske redakcije. Samo od sebe namenulo se pitanje; koliko književnici ovakvim okupljanjem mogu doprinijeti prevazilaženju svega onoga što su uništili nedavni ratovi:

«Ne verujem da pisci mogu mnogo da učine kada su samo pisci, ali to što urade je dovoljno. Ja polazim od čitalačkog iskustva; kada sam poslednjih petnaest godina pričitao neki intervju, ili angažovani tekst, nekog mog kolege iz druge zemlje, sa ovog našeg prostora, koji je pisan bez ikakvog simuliranja on je mene ojačao. Dakle, smatram da su normalni ljudi uvek defanzivni, a agresivnost se uvek vezuje za određeni nedostatak. Hoću da kažem da ono što može svaki autor to je da bude dosledan sebi. To ne znači da on u određenom trenutku ne može sebi da prizna zabludu, neću da kažem političku. Najviše što može pisac to je da, što je rekao Volter, obrađuje svoj vrt, da bude dosledan sebi. Svakome je danas u vreme interneta dostupno da vidi šta je neka osoba govorila 1991/95/98. godine. Ako je baš često menjao mišljenja ja toj osobi ne mogu da verujem».

Po njegovom mišljenju najvažnije je ono što čitaoci dobijaju u jednom ovakvom časopisu:

« Za čitalačku publiku, ma kolika ona bila, veoma je važno da u jednom takvom časopisu može ne samo da se informiše nego da dobije jedan dubinski utisak o tome šta se, recimo, dešava u slovenačkoj,makedonskoj, bosanskoj, hrvatskoj, srpskoj i crnogorskoj književnosti. U tom smislu sarajevske sveske jesu jedan informator, ali ne samo informator. Mislim da je za dobar deo pravih čitalaca, bez obzira na profesiju, veoma važno da mogu da imaju jedan pregled šta se dešava u književnosti i da veruje da su to, zaista, najbolje stvari. Mi imamo jedan veliki problem, jer ne možemo da objavimo sve što nam se nudi».

Urednike ovog časopisa često optužuju da su jugonostalgičari. Velikić taj pojam vidi iz svog ugla:

«Ja sam jugonostalgičar ukoliko je jugonostalgija čitalačka potreba da imam uvid u tome šta se dešava u književnostima okolo. Imao sam prilike da vidim negde kako je neko ponosan što ne mora više da uči ćirilicu. Ja bih rado učio glagoljicu kad bih imao vremena».

Iz proteklih, teških vremena može se izvući i neka korist:

«Sticajem okolnosti mislim da smo svi postali poliglote i da svako sa ovog južnoslovenskog prostora elokventno govori četiri jezika; srpski, hrvatski, bošnjački i crnogorski. U tom smislu, mislim da je veoma važno da postoji ovakav časopis. Jer, postoji barem četiri književnosti u kojima uopšte nije potreban posrednik prevodioca da bi ih čitali».

Možda je najupečatljiviji komentar izrekla jedna Beograđanka povodom promocije «Sarajevskih svezaka». Ona je rekla da časopis okuplja dobre ljude. Tome bi se moglo dodati i dobre pisce.