San o povratku u Siriju

Sirijac Mustafa i njegova supruga Lejla sede u lepo uređenoj dnevnoj sobi u svom stanu u turskom gradu Antiohiji. Sa zvučnika Mustafinog laptop-računara dopire muzika dok na internetu gledaju scene kakvima su i oni često prisustvovali pre četiri godine – muškarci i žene mašu zastavama protestujući na ulicama Latakije na severoistoku Sirije.

„To je bilo prvog dana. Sve je bilo odlično, sva ta osećanja, neizvesnost“, kaže Lejla s osmehom. Njen suprug se smeje i dodaje na arapskom: „Uhapsili su me nakon jednog od najvećih protesta. Toliko sam vikao na protestima da sam ostao bez glasa. Kada sam dospeo u zatvor i kada su me pitali kako se zovem, nisam bio u stanju ni da im odgovorim“.

Od tada se mnogo toga promenilo, od trenutaka koje su svetski mediji opisivali kao „buđenje“ u Siriji. Sada se borbe između brojnih naoružanih grupa obično nazivaju „sirijski konflikt“. Za Lejlu i Mustafu, kao i za mnoge druge Sirijce, to je još uvek „revolucija“.

Predviđanja se ostvaruju

Građani Latakije su početkom ovog meseca ponovo izašli na ulice svog grada da iskažu nezadovoljstvo zbog ubistva jednog sirijskog vojnog pilota. Ubio ga je, navodno, rođak sirijskog predsednika Bašara el-Asada. Ali Abud, još jedan Sirijac koji je pobegao od tamošnjeg režima, kaže da se nada da će protesti ipak imati uticaja na Asadov režim.

„Na tim protestima tražena je kazna za Asadovog rođaka. Ipak, mi znamo da se tu ne radi samo o rođaku, već o činjenici da je familija Asad počinila mnogo zločina kao što je taj. To je slabost režima“, kaže Abud.

On je pre tri godine dezertirao iz sirijske armije, prebegao u Tursku i sada radi za jedni nevladinu organizaciju u Antiohiji. Kaže da se pod Asadovim režimom nije ni usuđivao da kritički razmišlja, ali nakon što je 2011. godine započelo „buđenje“, shvatio je da je režim iz dana u dan postajao sve brutalniji. Abud tvrdi da Latakiju, u kojoj i danas živi njegova porodica, teroriše pro-režimska milicija Šabiha i da su otmice ljudi sve češće. I njegovog oca su, kako kaže, pre tri godine oteli pripadnici Šabihe. Od tada se za njega više nije čulo.

Ovih dana ponovo se događaju strašni zločini i brutalnosti. Za njih su odgovorni borci iz inostranstva koji sve više uzimaju učešća u ratu u Siriji. Ono što je posebno bolno za aktiviste poput Abuda, jeste da je režim od samog početka okarakterisao mirno „buđenje“ kao sektaštvo, islamizam i potčinjavanje stranim interesima. Sada su te optužbe postale realnost.

„U jednom trenutku revolucija se pretvorila u nešto drugo“, kaže Abud. „Sada imamo 'Islamsku državu', imamo Al-Kaidu, imamo razne konzervativne islamističke grupe. Na strani režima imamo Hezbolah, imamo Iran. San o revoluciji prerastao je u građanski, sektaški rat. Ovo čak više nije samo sirijski rat“.

Žena na frontu

Lejla i Mustafa bili su neposredni svedoci tih transformacija. Dok piju čaj i jedu kolače, pričaju priču o ljubavi, izdaji i večnoj nadi.

Lejla kaže kako su njene anti-režimske aktivnosti u Latakiji počele tako što je najpre ispisivala grafite, zatim je učestvovala na protestima i na kraju j krijumčarila oružja za borce Slobodne sirijske armije (FSA), koji su se krili u planinama severno od grada. Među njima je bio i Mustafa, koji se borio pod imenom Asad al-Islam, odnosno „Lav islama“. Pri jednoj takvoj misiji ilegalnog doturanja naoružanja, kaže Lejla, prijatelj joj je dojavio da se ne vraća kući. Tražile su je režimske snage.

„Rekla sam borcima da želim da ostanem sa njima. Tu im je bio i komandant Abu Basir. Složio se i rekao mi da sam postala deo te porodice. Tu je bio i Asad al-Islam, koji je rekao da to ne dolazi u obzir i pitao je šta jedna žena tu da radi“, seća se Lejla.

Ipak je ostala. Brinula se o municiji i logistici. Asad al-Islam ipak i dalje nije bio zadovoljan činjenicom da je tu žena. Svaki njegov argument postao je suvišan nakon što se Lejla pridružila borcima na prvim borbenim linijama. Mustafa danas kaže da je Lejla tada „položila ispit“. Ubrzo nakon toga, tokom jedne akcije, shvatio je da je zaljubljen. Kako kažu, bili su prvi par koji se venčao na teritoriji pod kontrolom pobunjenika.

Međutim, uskoro su se pojavili problemi kada je njihova jedinica sklopila savez s „Islamskom državom“. Mustafa kaže da je Lejla postala sumnjiva pripadnicima „Islamske države“, jer nije „čista“ Sirijka, već je delom Hrvatica.

„Još dok smo bili u Siriji, stalno sam strahovao da će naoružani pripadnici 'Islamske države' napasti našu bazu i uhapsiti Lejlu“, priseća se Mustafa. „Svi su znali da ja imam taj 'džihadski mentalitet', tako je bilo čak i pre revolucije. Da bih zaštitio Lejlu to sam im naglasio, ali oni su rekli da znaju kakav sam bio, ali da sam se promenio jer sam oženio špijunku“.

Neočekivana izdaja

Presudni događaj za odnose između njihove jedinice „Islamske države“ dogodio se u junu 2013. godine, kada su islamisti ubili komandanta Slobodne sirijske armije Kamala Hamamija, poznatijeg kao Abu Basir – čoveka koji je prvi pristao da Lejla ostane sa borcima.

„Poginuo je zbog svog poštenja i zbog toga što je želeo da sačuva živote ljudi“, tvrdi Mustafa. „Došlo je do neslaganja između naše jedinice i pripadnika 'Islamske države', pa je organizovan sastanak njihovog komandanta i Abu Basira. Abu Basir je svojim ljudima naredio ga prate na taj sastanak nenaoružani“.

Tu demonstraciju dobre volje nisu poštovale obe strane. Mustafa kaže da je bio svedok kako je, nakon 20 minuta sastanka, regionalni komandant jedinice 'Islamske države' ustao i pucao Abu Basiru u glavu.

„Bila je to prekretnica u istoriji revolucije. Do tada nismo shvatali da je 'Islamska država' ozbiljna pretnja sirijskoj revoluciji. Nakon toga smo odlučili da prekinemo savezništvo i borimo se protiv njih. Zaista nas je veoma iznenadilo to što je naš dojučerašnji saveznik sada postao naš neprijatelj. Ljudi od kojih smo očekivali da nam pomognu, da se bore s nama, izdali su nas“, zaključuje Mustafa.

Nakon toga, počeo je da ubeđuje svoju suprugu Lejlu da je za nju i njihovu ćerkicu, koja sada ima 18 meseci, mnogo bezbednije u Turskoj.

Povratak u Siriju?

Abud, Mustafa i Lejla zajedno se prisećaju početaka revolucije – nade i euforije. To ne znači da dele i ista razmišljanja o budućnosti Sirije. Mustafa je uvereni salafista, dok Abud sanja o sekularnoj državi. Ipak, oko mnogo toga se slažu.

„Mustafa i ja imamo prilično različite poglede“, kaže i Lejla. „Ipak, mislimo da ne bi bilo dobro ako bi svi Sirijci razmišljali na isti način. To je i bila suština revolucije. Ja mogu da imam svoje mišljenje, a on svoje. Možeš da budeš socijalista, liberal ili islamista, sve je to u redu dok zbog toga ne stradaju ljudi. To je moja nada od početka – da svako ima pravo da iskaže sopstveno mišljenje.“

To je vizija koju deli to troje ljudi – ljudi koje veže zajedničko verovanje u nešto u šta se ostatak sveta više ni ne nada. Realni su i kada govore o izazovima sa kojima se još treba suočiti.

„Ako želimo da se vratimo na ono za šta smo se borili u početku, onda bi prvo trebalo ukloniti 'Islamsku državu'“, smatra Lejla. „To nije teško, jer mi nismo zaboravili za šta smo se borili. Ne možemo to da zaboravimo. Ipak, budimo iskreni, ne možemo se boriti samo protiv Asada“.

Mustafa još uvek povremeno odlazi u Siriju, gde učestvuje u borbama protiv „Islamske države“. Lejla, za to vreme, radi sa sirijskom decom u Turskoj, uči ih matematici. I pored toga je frustrirana: „Trenutno činimo sve što možemo da pomognemo revoluciju. Ipak, više bismo mogli da uradimo da smo u Siriji“.

Ona tvrdi da je spremna da se vrati: „Pokušavam da isplaniram kako da se vratimo. Sada, sutra, prekosutra… Ali granice su zatvorene. Tamo je 'Islamska država', kao i veoma opasna Al-Nusra. Ne znam šta će se dogoditi, ali plan je da se vratimo u Siriju“.