1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Evropa

Samit velikih obećanja i neizvesnosti

Do sada najveći, dvadeset drugi po redu, samit NATO koji se od ove srede do petka održava u Bukureštu, formalno počinje radnom večerom koju organizuje rumunski predsednik Trajan Basesku.

default

Symbol NATO samita u Rumuniji

Osim sastanka na vrhu 26 članica Saveza, sastavni deo bukureštanskog samita će biti i zajednička zasedanja lidera NATO i 23 partnerske zemlje u okviru Evroatlantskog partnerskog saveta, među kojima su i sve države nastale raspadom bivše Jugoslavije osim Slovenije (od marta 2004. godine punopravna članica Saveza). Sastavni delovi samita su i odvojeni sastanak Saveta NATO-Rusija na nivou šefova država i vlada, "Ukrajinske komisije" NATO, zatim odvojeni sastanak NATO-Avganistan, koji će, zajedno s Kosovom, biti najvažnija tema prvog dana samita, kada se bude analiziralo stanje aktuelnih vojno-operativnih dejstava zapadnih vojnih saveznika u oko 30 operacija i misija širom svijeta – od klasičnih vojno-intervencionističkih, do bezbednosno-preventivnih i humanitarnih.

Novo proširenje NATO, novi izazovi

Polazna osnova samita u Bukureštu su zaključci sa samita iz Rige održanog 28.i 29. novembra 2006. godine. Tada je usvojena odluka o ubrzanju procesa tranformacije Saveza “u skladu s novim pretnjama i izazovima”, kao i o daljem jačanju njegove “operativne sposobnosti i praktične solidarnosti u svim potencijalnim okolnostima koje bi se mogle naći pred saveznicima”.

Politika daljeg širenja Alijanse, potencijalne pozivnice Albaniji, Hrvatskoj i Makedoniji da se u skoroj budućnosti pridruže punopravnim članicama, te raspetljavanje zamršenog klupka geostrateških interesa između NATO i Rusije u povodu nastojanja Ukrajine i Gruzije da se što pre pridruže Savezu – takođe je visoko poziconirani prioritet samita u Bukureštu, a po tonu i zaključcima koji će na kraju biti usvojeni, ova tačka dnevnog reda bi, možda, mogla imati i najveći odjek. Nije bez razloga sastanak Saveta NATO-Rusija, kojim će s ruske strane predsedavati kategorično-principijelni Vladimir Putin, ostavljen za kraj - pred samo poletanje ostalih lidera svojim kućama.

Šta će Buš reći Putinu?

Američki predsednik, Džordž Buš, dva dana uoči samita usred Kijeva, autoritetom najjače članice najjačeg Saveza, ohrabrivao je ukrajinskog kolegu Viktora Juščenka da istraje u svojim aspiracijama ka punopravnom članstvu. „Mi vas u tome u potpunosti podržavamo“, izjavio je Buš, te poručio Moskvi da „Rusija nema pravo veta na odluku Ukrajine da se pridruži NATO". No, šta će u petak kazati Putinu u lice - teško je predvideti.

Rusija je prethodno upozorila da bi korak bliže zvaničnog Kijeva ka Briselu (kojim bi savezničke snage prvi put bile raspoređene na ruskim granicama) „neminovno doveo do duboke krize“ između ove dve zemlje koje, inače, od raspada bivšeg Sovjetskog Saveza nisu u dobrosusedskim, a još manje u srdačnim, odnosima.

Politika „otvorenih vrata“

Saradnja NATO i rusije bi, nakon samita u Bukureštu, mogla dospeti na još težu probu ukoliko bi i Gruzija u petak dobila naklonost saveznika. U to, za sada, takođe ne treba sumnjati, iako ne smatraju sve članice Saveza - posebno skandinavske zemlje - da je pametno iritirati Moskvu u vrijeme kada su odnosi između Rusije i Zapada dovoljno zategnuti zbog Kosova, različitog odnosa prema Iranu, američkog plana o postavljanju protivraketnog štita u Poljskoj i Češkoj, zbog ekonomskog protekcionizma od strane visokorazvijenih zemalja itd.

Generalni sekretar Alijanse, Jap De Hop Shefer, uoči puta u Bukurešt je, međutim, izjavio da će na samitu biti „potvrđena politika ostavljanja otvorenih vrata za potencijalne nove članice“, te pojasnio da se to „svakako odnosi i na Ukrajinu i Gruziju, jer na njihove aspiracije ne bi trebalo da utiče niko sa strane, uključujući tu i Rusiju“. Osim rezolutnog ohrabrenja od strane zvaničnog Vašingtona, Shefer očigledno računa i na sve intenzivniji angažman Poljske i baltičkih država u korist ove dve zemlje kao i onih koje ka takvim integracijama teže. Generalni sekretar Saveza, doduše, ima uporište i u zaključcima samita iz Rige kojima je predviđeno da bi Akcioni plana za pristupanje (Membership Action Plan – MAP) „trebalo odobriti svakom aspirantu ka punopravnom članstvu koji za to ispuni uslove zapadne vojne alijanse“.

Dug put do članstva

Bez obzira na konačni zaključak iz Bukurešta, i Gruzija i Ukrajina će, od dobijanja MAP-a pa do punopravnog članstva, morati da savladaju još mnogo prepreka, jer učešće u Akcionom planu samo po sebi ni jednoj potencijalnoj članici „ne garantuje članstvo, već predstavlja samo ključni mehanizam pripreme“. A koliko taj put „pripreme“ može biti dug, najbolje pokazuju primjeri Albanije i Makedonije, koje su svoje MAP-ove dobile na samitu u Vašingtonu 1999. godine, pozivnici za članstvo se nadaju u Bukureštu, a na formalni prijem se, zbog proceduralnih razloga, čeka još od jedne do nekoliko godina. Zajedno sa ove dve zemlje, Akcione planove su dobile i Bugarska, Estonija, Latvija, Litvanija, Rumunija, Slovačka i Slovenija. Svih sedam ovih zemalja primljene su u NATO 2004. godine, a Albanija i Makedonija su ostale, dok Hrvatska na svoju pozivnicu čeka ’tek’ šest godina.

Nagrada za vojne reforme

Zapadni Balkan je - kao i obično na ovako glamuroznim sedeljkama – tema uz ručak drugog dana samita. Šta je sve moguće strpati u dva sata jedenja, pijenja i traženja rješenja za jedno od najtrusnijih političko-bezbednosnih područja u svijetu – teško je proceniti autsajderu koji će za to vreme, možda, grickati sendvič u košmarno-uzavrelom novinarskom kutku, dovikivati se sa svojom redakcijom ili proučavati ezopovske rečenice unapred skrojenih zaključaka.

Sasvim je, medjutim, izvjesno da će Hrvatska dobiti pozivnicu za punopravno članstvo, Makedonija takodje ako do četvrtka dobije samilost Grčke na obostrano prihvatljivo novo ime ove države, a Albanija ako joj se svojski progleda kroz prste. Ako bi se sudilo samo po već preduzetim geostrateškim potezima američke administracije na tom dijelu Balkana, čije je djelovanje počelo još od kraja 80-tih, sve tri predsjednika ovih zemalja će se iz Bukurešta vratiti kući s pozivom za članstvo. Vojne reforme u Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori bi trebale biti nagradjene takozvanim Intenziviranim dijalogom kojeg trenutno imaju Armenija, Azerbejdžan, Gruzija, Kazahstan i Moldova. Približavanje BiH i Crne Gore za korak Savezu, snažno podržavaju SAD, Turska, domaćin samita - Rumunija i sve druge države koje gravitiraju ovom regionu. Ima i onih članica koje bi, iz raznih razloga, proces širenja NATO-a na balkansko područje usporili ili čak odložili (Belgija, Holandija, neke baltičke države), kao i onih koje tradicionalistički zagovaraju ‘paket-aranžmane’ za cijelu regiju.

Srbija na čekanju

Takvu strategiju kvari Srbija koja će u Bukureštu biti pod velikim znakom pitanja, jer su obje strane trenutno suzdržane: Srbija će nakon proglašenja nezavisnosti Kosova još teže zaboraviti 78 dana razornih natovih vojnih udara u proljeće 1999. godine, a zapadni vojni saveznici strahuju da bi na vanrednim izborima 11. maja, kola mogla krenuti i sasvim nizbrdo. Vrata za Srbiju će ipak ostati otškrinuta!

  • Datum 02.04.2008
  • Autor Iz Brisela: Zekerijah Smajić
  • Podelite sa Pošaljite Fejsbuk gugl+
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/DZ1G
  • Datum 02.04.2008
  • Autor Iz Brisela: Zekerijah Smajić
  • Podelite sa Pošaljite Fejsbuk gugl+
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/DZ1G