Samit u Beogradu: Ključ je na marginama

Konferencija Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju u Beogradu dugo je najavljivana kao spektakl kojim se slavi 40 godina od dogovora iz Helsinkija, ali i kao prilika da se na najvišem nivou reše neki temeljni problemi. Međutim, skup u glavnom gradu Srbije sada se posmatra skoro isključivo u svetlu komunikacije o nekim aktuelnim problemima, među kojima se ističe pogoršanje odnosa Rusije i Turske nakon obaranja ruskog vojnog aviona. Postoje očekivanja da bi upravo na ovoj konferenciji moglo doći do konkretnijeg dijaloga ruske i turske strane.

Spoljnopolitički komentator Boško Jakšić u razgovoru za DW napominje „da su očekivanja isključivo vezana za neke bilateralne susrete, koji bi mogli da utiču na neke goruće probleme poput obaranja ruskog aviona ili sirijske krize. Nekoliko državnika bi možda moglo u nekoj mini grupi da se sastane i razgovara o izbegličkoj krizi. Dakle, najvažnije stvari vidim na marginama tog susreta. Sve ostalo će biti jedna velika ceremonija u Kombank areni, koja domaćinu naravno služi da se podiči da je to veliko priznanje srpskoj diplomatiji i položaju Srbije u međunarodnim odnosima. Konkretni rezultati će ipak zavisiti od spremnosti pojedinih aktera da se susretnu i razgovaraju“, smatra Jakšić.

Mislim da će razgovori tokom konferencije OEBS biti neprijatni po mnogim pitanjima, skreće pažnju Bojan Al Pinto Brkić iz Foruma za međunarodne odnose. „Nisu to samo odnosi između Rusije i Turske, tu je takođe pitanje sukoba u Siriji, pitanje izbeglica koje je na neki način promenilo evropsku politiku, i dovelo do toga da se među evropskim zemljama podižu ograde i zidovi. Zato mislim da će izbegličko pitanje i pitanje sigurnosti u evropskim metropolama dominirati samitom, a pored toga i krize u Siriji i Ukrajini. Sve u svemu, na žalost svet ne izgleda mnogo bolje nego što je izgledao pre 40 godina, ali neki koraci su učinjeni i bezbednosni izazovi su na neki način drugačiji“, dodaje Brkić u razgovoru za DW.

Mali uticaj Srbije

Srbija je predsedavala organizacijom u vreme ukrajinske krize, i to je svakako bio veliki izazov. „Mislim da Srbija za to predsedavanje može da dobije povoljnu ocenu“, smatra Boško Jakšić, „jer je Srbija uspela da se provuče kroz tu krizu kao neko ko je uspevao da uspostavi komunikaciju dve strane. Bez obzira na ambiciju OEBS na početku krize, OEBS je ipak stajao sa strane i kada je nešto trebalo organizovati onda su zainteresovani državnici dolazili u Minsk i direktno se dogovarali. Srbija je ipak uspela da prebrodi taj period ne zamerajući se ni jednima ni drugima, a na početku je postojao rizik i izazov da se to dogodi.“

„Nažalost, situacija u Evropi nije ništa bolja nego što je bila na početku predsedavanja Srbije tom organizacijom“, kaže Bojan Al Pinto Brkić. „Naravno, to nije stvar srpske politike niti je Srbija tome doprinela, jer su se izazovi nagomilavali. A Srbija tu kao predsedavajući OEBS svakako nije mogla da promeni stvari, niti je to moglo i da se očekuje.“ Kako ističu obojica naših sagovornika, pitanje je koliko se uopšte danas može očekivati od ovakvog OEBS-a.

Ograničeni mandat – ograničena očekivanja

Tokom protekle četiri decenije OEBS je donekle ispunio svoju ulogu - pre svega kao neka vrsta globalnog foruma okupljanja visoke diplomatije koji je zapravo ceremonijalnog karaktera, kaže Jakšić. „Ali, ako pravimo rekapitulaciju te četiri decenije, videćemo da su neke stvari već napustile okvir OEBS: od Helsinške povelje koja govori o nepovredivosti granica, a Evropa se u međuvremenu nezamislivo rekonfigurisala u odnosu na taj dokument, pa do prestanka Hladnog rata. Nekoliko kapitalnih stvari se dogodilo i, kao što se govori o reformi Ujedinjenih nacija, kao strukturi stvorenoj nakon Drugog svetskog rata, čini mi se da bi takav face lifting mogao da doživi i OEBS. Očigledno je da su sve te organizacije koje su stvarane proteklih decenija sada suočene sa novim izazovima, i da bi morale da budu remodelirane.“

U svakom slučaju, OEBS nije baš najpogodniji okvir za sve probleme koji se dešavaju u savremenom svetu, ocenjuje Boško Jakšić. „Pre svega zato što se pojavljuju neki novi problemi. OEBS u tom smislu ne obuhvata neka područja i zemlje koje su sada u centru pažnje zbog kriza koje tamo postoje, a to je Bliski istok. Mi aktere tih kriza ne možemo direktno da čujemo. Tako da bi možda trebalo razmisliti o teritorijalnom proširenju OEBS, ali onda bismo imali neku mini ili čistu repliku UN, tako da u tom ograničenom mandatu OEBS od njega treba imati i ograničena očekivanja.“

Odnosi između Istoka i Zapada se nisu u suštini mnogo promenili u proteklih 40 godina, ističe Bojan Al Pinto Brkić. „Međutim, po strukturi OEBS je prilično zaostala organizacija i ta organizacija je imala nekakvog smisla pre 40 godina. Ali, i sa takvim manama OEBS se pokazao kao jedinstveni instrument, što se najbolje pokazalo na primeru krize u Ukrajini. Mi možemo da kažemo da je OEBS anahrona organizacija, ali ona je anahrona koliko i EU, NATO ili UN. Sve su to organizacije koje su stvarane pre mnogo godina i prilagođene ondašnjim prilikama. I sve što se dogodilo prethodnih godina pokazuje da sve one zahtevaju osveženje“, zaključuje Brkić.