Sam svoj šef u Berlinu

Ko prošeta berlinskim ulicama u centru grada, uočiće na gotovo svakom uglu neku malu radnju. Vlasnici su privatne osobe a njihova ponuda najčešće je vrlo originalna i nesvakidašnja. „U Berlinu je procenat samostalnih radnika oko 16 odsto čime je ovaj grad prvi u Nemačkoj po ovom pitanju“, kaže Aleksander Kritikos, direktor Nemačkog instituta za istraživanje privrede (DIW).

Time se broj osoba spremnih, u poslovnom smislu, na osamostaljenje poslednjih godina povećao – posebno ako se pogledaju brojke na istoku zemlje, a time i u Berlinu. 2009. godine je broj samostalnih radnika u istočnoj Nemačkoj iznosio oko 870.000. To je gotovo dvostruko više nego 1991. godine. Osim toga, porastao je i broj samostalnih u grupi osoba mlađih od 30 godina starosti.

Od ideje do trgovine

Modna kreatorka Lukrecia Lovera od 2005. godine živi i radi u Berlinu. „Berlin je pun života, raznolik i otvoren za sve što je novo“, kaže ova Argentinka. Danas, osam godina kasnije ona je vlasnica ateljea u kojem sama šije odeću. Međutim još uvek ne može da živi od svog rada. „Moje kolekcije su vrlo dobro prihvaćene, zato ću pokušati ove godine da otvorim sopstveni butik“, kaže Lukrecia.

Ona nije jedina. Mnogi u Berlinu se odlučuju na korak osamostaljenja, iako uopšte ne postoje garancije da će od toga moći da žive. Vlasnici radnje "Little Pop Machine“, Kristofer von Krečman i Mariane Švaderer već pet godina žive u Berlinu i ovde prodaju antikvitetni nameštaj koji sami preuređuju raznim kolažima i bojama. Iako je ovaj proces osamostaljenja dugo trajao, oni su danas zadovoljni. Ipak ne mogu da žive samo od prodaje nameštaja. Oboje imaju dodatne poslove „Moglo bi se reći da Berlin ipak nije najbolje mesto za prodaju. Ljudi jednostavno nemaju puno novca“, kaže Kristofer.

I zaista, njegovu pretpostavku potvrđuju i zvanične brojke. Naime, dok prosečni stanovnik Minhena na raspolaganju za stanarinu, odeću i hranu godišnje ima oko 28.247 evra, Berlinjanin ima svega 18.200 evra.

Berlinjani nemaju dovoljno novca

Ograničene finansijske mogućnosti stanovnika glavnog nemačkog grada oseća i Margarita Rubi, vlasnica knjižare „La Rayuela“ u kojoj prodaje isključivo knjige na španskom jeziku. „U Berlinu ljudi jednostavno nemaju toliko novca kao u drugim nemačkim gradovima. Uprkos tome uverena sam da zbog niskih životnih troškova Berlin pruža mnogo mogućnosti svima koji žele da se osamostale". Iako i Margarita da bi prehranila sebe i svoju decu mora dodatno da radi, ona uskoro namerava da otvori drugu, veću knjižaru – ali, kako kaže, na boljem mestu.

Rebeka Lina jedna je od retkih koja može da živi od svog posla. Ona u svojoj maloj radnji „Elfenkind“ prodaje dečju garderobu. Glumica poreklom iz Meksika počela je sopstveni biznis najpre prodajom marama na berlinskim ulicama koje je sama šila. Potražnja je bila toliko velika da je ubrzo otvorila radnju koja posluje više nego dobro. „Mnogim samostalnim trgovcima polazi za rukom da poboljšaju finansijsku situaciju. Već nakon tri godine, u proseku njih oko 38 odsto uspeva da poboljša primanja u odnosu na ona koja su imali dok su radili za nekog drugog", kaže Kritikos. Osim toga, aktuelni podaci pokazuju da među samostalnima postoji tek mali broj koji zarađuje ispod egzistencijalnog minimuma. 2010. godine je oko 35 odsto stalno zaposlenih zarađivalo manje od 1.100 evra. Među samostalnima ovaj procenat iznosi oko 27 odsto.

Autorke: Karolina Mahaus / Željka Telišman

Odg. urednica: Ivana Ivanović