SAD su pobedile „u trci“ na Mesec

20. jul 1969. godine. Kontrolni centar NASA u Hjustonu u vezi je sa modulom Orao, letelicom misije Apolo 11. U modulu su Nil Armstrong, Baz Oldrin i Majkl Kolins. Armstrong i Oldrin stupiće kao prvi ljudi na površinu Meseca. Međutim, neočekivano su iskrsli problemi – kompjuter za sletanje nije ispravan. Alternative su: vratiti se ili ručno manevrisati. Astronauti se odlučuju za ručno manevrisanje. Ali, i zalihe goriva su pri kraju.

„Još 60 sekundi“ poruka je iz Hjustona. Dvojica astronauta, 380 hiljada kilometara udaljena od zemlje, znaju šta to znači: goriva ima još za 60 sekundi.

Još trideset, kaže Hjuston. Nekoliko sekundi kasnije Armstrong i Oldrin spustili su se na površinu Meseca: „Ovde baza Trenkviliti. Orao se spustio“, javlja Armstrong sa površine Meseca. U poslednjem trenutku – goriva je bilo još samo za 25 sekundi. Uputstvo sa zemlje glasi:

„Plan je da posada nešto pojede i da se odmori, pre nego što izađu na površinu“.

Sletanje na Mesec pratili milioni

Spuštanje na Mesec pre 40 godina pratili su milioni ljudi preko radija i oko 560 miliona na televiziji. Sve je počelo osam godina ranije – 25. maja 1961. godine. Tada je tadašnji američki predsednik Džon Kenedi najavio u Kongresu da će tokom te decenije Amerikanac stupiti na površinu Meseca.

„odlučili smo da idemo na Mesec…“

„Ne zato što je jednostavno, nego zato što je teško“, dodao je kasnije u Hjustonu. Amerikanci su ponovo imali razlog za slavlje. Vladao je hladni rat i početkom šezdesetih Sovjetski savez je bio nadmoćan u kosmosu. Džon Logsden, tada direktor Instituta za svemirsku politiku univerziteta Džordž Vašington se seća:

Sovjeti nisu smeli da dominiraju?

Sovjetski savez je prvi lansirao satelit i Jurij Gagarin je bio prvi čovek u svemiru. Kenedi je procenio da nije u interesu SAD da prepusti dominaciju u svemiru Sovjetskom savezu“.

Naime, nije bila u pitanju samo trka u svemiru kaže Džon Logsden:

„Bila je to „hladnoratovska odluka“. Sovjetski savez je uspehe u kosmosu smatrao merilom razvoja društva“.

Zato su Amerikanci morali da stignu na mesec – po svaku cenu. Počela je trka u svemiru. Od 1961. do spuštanja na mesec na projektu je radilo 400 hiljada ljudi – gotovo jedan čovek za svaki kilometar leta, sve dok 20. jula 1969. Nil Armstrong nije, stupajući na mesec izgovorio:

„Mali korak za čoveka, veliki korak za čovečanstvo“.

Svet je slavio uspešno spuštanje

Pobeda je koštala 24 milijarde 600 miliona dolara. Krajem šezdesetih godina to je bila ogromna suma, ali i izuzetno značajna za jačanje samosvesti zemlje, smatra Džon Logsden:

„Svako ko je 1969. imao bar pet godina seća se gde je bio kada je Armstrong učinio tak skok za čovečanstvo. To je bio jedan od najvećih događaja 20. veka“.

Posle misije Apolo 11 bilo je još pet letova sa ljudskom posadom na mesec, ali je interesovanje i u svetu, i u SAD naglo opadalo. Poslednji čovek na Mesecu bio je Judžin Sernon 1972. godine. Tada je završen program Apolo – ostalo je 360 kilograma kamenja sa meseca, fotografije i filmovi i nekoliko otkrića kao što je nezapaljivo odelo, bušilica bez kabla i jedna lepa pesma – „Fly me to the moon“.

autor: A. Engelke, N. Briski

odg. urednik: N. Jakovljević