S malo arogancije lakše do rukovodeće funkcije

Student ekonomije Filip Vojinovic sedi pred ulazom u jednu dvoranu za konferencije u Kelnu i lista reviju namenjenu menadžerima. Otvaraju se vrata. Peter Modler ga poziva da uđe u prostoriju u kojoj se nalazi 30 žena. One su platile 590 evra za „Trening arogancije za ženske rukovodeće kadrove“. Student s njima imitira neugodne scene iz njihovog svakodnevnog profesionalnog života. Čas glumi da im je saradnik sa posla, čas kolega, šef ili klijent. Sluša predavanja, prima pohvale, trpi kritiku...

Nakon odigrane scene, žene hvale njegov nastup i veselo se smeju. Potom studenta ponovno šalju van iz prostorije. „Oseti se kad treba da se zaćuti“, opisuje on situaciju iz jedne odglumljene kancelarijske scene. Tokom jednog razgovora, u kojem su sukobili mišljenja, jedna žena mu je vrlo jasnim rečima i kratkim rečenicama stavila do znanja da „on tu nema više šta da priča“. Ali, ne čini mu se da se s njim postupalo loše ili arogantno. „Ne, ni najmanje“, kaže Filip.

Posrednik između onih koji teže harmoniji i onih koji se bore za nadmoć

Na njegovim seminarima, „sparing-partnerke“ reaguju praktično uvek tako, iako ih niko za te scene nije posebno pripremao, objašnjava poslovni savetnik Peter Modler. Ponašanje koje bi mnoge žene doživele kao nepristojno ili preoštro, muškarci bi doživeli kao sasvim normalno, i to bez obzira učestvuje li u razgovoru mladi student ili neka iskusna starija osoba.

Muškarci i žene koriste različite komunikacione sisteme, kaže Modler, inače doktor teologije. On je kao menadžer, preduzetnik, predavač i savetnik redovno doživljavao iste takve reakcije. Ni jedan od tih različitih sistema nije bolji ni lošiji. Tu kao da se radi o različitim jezicima. A s obzirom na to da su većina ljudi na vodećim položajima još uvek muškarci, žene moraju da znaju kako funkcionisati u njihovom sistemu. Na kraju krajeva, mešani timovi u kojima ima i muškaraca i žena, su najdelotvorniji.

Seminari Petera Modlera, u kojima podučava i do 3.000 žena i njegova knjiga „Načelo arogancije“, koja je već prodata u više od 40.000 primeraka, trebalo bi da ljudima posluže kao pomoć u umeću uveravanja. I on sam aroganciju kao životni moto doživljava kao „odbojnu, kao što je doživljava i većina ljudi“. On ženama na rukovodećim funkcijama preporučuje aroganciju kao oruđe u određenim situacijama: „Kada imate osećaj da vas neko ne uzima ozbiljno ili da vas ne sluša ili vas ponižava“. Modler polazi od spoznaja do kojih je došla američka sociolingvistkinja Debora Tanen. Pojednostavljenim rečima, prema njenoj teoriji, žene u komunikaciji više pažnje posvećuju ravnopravnosti, harmoniji i ujednačenosti. Muškarci, za razliku od njih, traže jasno određenu hijerarhiju koja se u borbi za odbranu svog terena uvek iznova testira, a sve to vrlo često izražavaju govorom tela.

Pokušaj puča za konferencijskim stolom

Ako muškarci tokom konferencije po stolu rašire svoje papire, ako se podboče tako da zauzmu pola stola pa još pri tom posežu za svojim laptop-računarima ili mobilnim telefonima, dok voditeljka konferencije pokušava da raspravlja o nečem važnom, to znači da oni obeležavaju svoj prostor i da je u toku „puč protiv rukovodstva“, objašnjava Modler ženama. „Ja sam takve stvari već primetila kod svojih kolega, zato se sada smejem“, primjećuje 27-godišnja Kerstin L, koja u automobilskoj industriji radi okružena gotovo isključivo muškarcima. Ona se prijavila na seminar u KElnu kako bi bolje mogla da razume svoje saradnike i kolege. „Mi žene moramo mnogo manje da pričamo i da to što pričamo bude mnogo jasnije.“ Ona će sa ovog seminara zapamtiti pre svega tu devizu.

Nju je kao važnu zabeležila i Barbara T, 45-godišnja diplomirana socijalna radnica koja vodi jednu socijalnu ustanovu i već duže ima osećaj da je na njenoj rukovodećoj funkciji „ne priznaju dovoljno baš zbog toga što je žena“. Nakon ovog seminara, ona će, kaže, da govori manje i sporije, više će paziti na govor tela i poradiće na tome da poboljša sopstveni nastup. Više neće u konferencijsku salu ulaziti tiho i zatim se kriti na svojoj stolici, već će ofanzivno pozdraviti sve prisutne i tako uputiti signal: „Ja sam tu, to je moja pozornica.“

Problemi sa ženama? Ja? Nikad!

Peter Modler je godinama i muškarcima nudio komunikacioni trening sa ženama, pod nazivom: „Raditi sa vanzemaljcima“. Ali zbog nedostatka interesovanja, te kurseve je uvek morao da otkazuje. U međuvremenu, on sad u jednom velikom nemačkom preduzeću za proizvodnju mašina uvežbava srednji menadžment, sastavljen od muškaraca, kako komunicirati sa ženama. Polaznici kurseva su muškarci, a Modleru u podučavanju pomaže jedna žena.

Kad je te muškarce uoči početka kursa zamolio da mu navedu primere sa situacijama u kojima se oni nisu dobro osećali u društvu žena, muškarci nisu mogli da se sete ni jedne jedine takve scene. Tek je anonimno istraživanje koje je sprovelo kadrovsko odeljenje, otkrilo ceo niz takvih primera koje muškarci uopšte nisu doživeli kao problematične. Modler je stekao utisak da „većina muškaraca, koji se u profesionalnom životu prema ženama ne odnose najprosvećenije, ne misle ništa zlo, već su jednostavno samo naivni, jer ne mogu da zamisle da van njihova govornog sistema može da postoji još neki“.

Barbara T. se nada da u budućnosti neće više na svom poslu uvek morati da igra ulogu žene koja se trudi da je muškarci prihvate. To joj je naporno i pita se može li, ako tako nastavi, uopšte da samouvereno radi. Kerstin L. sve to doživljava manje problematično. Ona način na koji govore muškarci u profesionalnom životu posmatra kao strani jezik kojim mora da govori, dok kod kuće i sa ženama može i dalje da priča na sopstvenom jeziku. „Kada pričam sa nekim Kinezom, ne mogu da očekujem da on zna nemački. Onda ćemo možda pokušati da se sporazumemo na engleskom, a ako ne, onda ja moram da naučim kineski.“ Za konferencijskim stolom će, u svakom slučaju, u budućnosti da uklanja simbole muškog obeležavanja terena, ako joj se budu previše približili. „To će biti zanimljivo“, smeje se mlada šefica iz Štutgarta, „da vidimo, kako će to da funkcioniše“.

Autori: Andrea Grunau / sk

Odgovorni urednik: Ivan Đerković