Ruski embargo kao blagodet?

Šta je pravi cilj ruskog embarga na prehrambene proizvode, koji je uveden 6. avgusta 2014. ukazom ruskog predsednika Vladimira Putina? Da li je to bio odgovor na sankcije, koje nešto pre toga uvela Evropska unija na vrhuncu realizacije separatističkog projekta „Novorusija“ na istoku Ukrajine? Ili se, pod plaštom odgovora na sankcije iz Brisela jednim potezom prebrisala većina ustupaka u agrarnom sektoru, koje je Rusija učinila 2012, odmah po pristupanju Svetskoj trgovinskoj organizaciji (STO)? Nije li cilj da se ruska seoska gazdinstva maksimalno ograde od zapadne konkurencije?

Cilj je isključivanje konkurencije

Uveren sam da je upravo ovaj drugi motiv bio glavni i to od samog početka. Doduše, svi su se u Moskvi na početku nadali da će poljoprivrednici u EU koji su pogođeni embargom, svoje političare izložiti ozbiljnom pritisku kako bi se ukinule sankcije Rusiji. No, to se nije dogodilo. Pre svega zato što gubitak ruskog tržišta (nemački agrarni izvoz u Rusiju se, recimo, prepolovio) nije ni izdaleka tako teško pogodio poljoprivredne proizvođače u EU koji su bili direktno izloženi embargu. Zasluge za to imaju sami farmer koji su se brzo preorijentisali u svojoj proizvodnji, ali i Brisel koji je na vreme uputio finansijsku pomoć. U suštini, dve godine nakon uvođenja embargo, pogođeni su jedino proizvođači mleka. Oni su zapali u vrtlog globalne krize hiperprodukcije, a ruski embargo je tu krizu osetno zaoštrio. No, ti proizvođači nisu u stanju da promene politiku Brisela. Tako ovaj cilj Kremlja nije ostvaren.

Ali to, kao što rekoh, i nije glavni cilj. Mnogo važnije je bilo da se podigne moćni zid za zaštitu domaćih poljoprivrednika od svetske konkurencije. I u toj proteksionističkoj nameri je Kremlj bio uspešan. I to sa prema svom viđenju toliko uspešno, da je ruski premijer Dmitrij Medvedev krajem maja požurio da pre vremena produži „mere odgovora“. I to ne na godinu dana već do kraja 2017. godine.

Šunka kao izgovor

Ne, to nije bio odgovor na sankcije već ciljana državna politika. Ona je počela još pre aneksije Krima. Koji proizvod je u ruskim medijima postao jedan od simbola embarga? Španska šunka? No, tom delikatesu nije preprečen put do ruskih trpeza u avgustu 2014. Već pola godine ranije, u januaru, kada je državno nadzorno telo pod izgovorom borbe protiv afričkog svinjskog gripa zabranilo uvoz svinja iz svih 28 zemalja Evropske unije. Slučajevi ovog oboljenja su bili registrovani samo na istoku Poljske i u pribaltičkoj oblasti. Neprimerena oštrina ove mere je još tada posvedočila o protekcionističkom, a ne o sanitarnom cilju, tim pre što se dostava iz Belorusije nije prekinula, mada je tamo zaraza i dalje trajala. Naprosto, Moskva je smatrala da je došlo vreme zaštite ruskog svinjogojstva od strane konkurencije, pošto je država u razvoj ove oblasti tada uložila značajna sredstva.

Povećanje količine, zapostavljanje kvaliteta

Moguće je da mnogi čitaoci ove mere smatraju opravdanim čak i ako je razlog ustvari prikriven. Sama ideja protekcionizma je u Rusiji daleko popularnije nego u Nemačkoj. To bi, kako vidimo, trebalo priznati kao datost, kao nacionalnu osobenost i tradiciju. Ne bi trebalo da se o tome sudi po kategorijama „dobro“ ili „loše“ već da li funkcioniše ili ne. Količinski gledano, za sada to bez sumnje funkcioniše. Ruske samoposluge su u najmanju ruku u velikim gradovima pune proizvoda kao i ranije, ali većina njih je nastala u Rusiji. Embargo doduše nije doveo do nestašica kao u sovjetsko doba, ali izbor namirnica nije baš velik. Istina, mnogobrojne su primedbe na kvalitet. Recimo, u ruskoj javnosti se vodi burna diskusija o palminom ulju u siru.

Šta ako EU odjednom ukine sankcije?

S druge strane, smanjivanje ponude i konkurencije je u periodu 2014-2015. dovelo do inflacije u prehrambenom sektoru. Rusi po prvi put od 2009. godine više troše na hranu nego na ostale potrepštine, što se objašnjava smanjivanjem njihovog realnog dohotka i poskupljenjima prehrambenih proizvoda. Istina, ove godine, u uslovim daljeg smanjenja kupovne moći stanovništva stopa inflacije se usporava. To znači da će se usporiti i rast cena proizvoda agrarne industrije, što može uticati na njihovu rentabilnost. Da li će se onda pod tim uslovima ulagati u proširivanje i modernizaciju preduzeća? U poboljšanje kvaliteta? Odluka državnog vrha Ruske Federacije da produži embargo na zapadne proizvode do kraja 2017. namerava da potakne ulaganja u ovu branšu jer širi horizont planiranja za pola godine i daje biznisu dodatnu sigurnost. Ali šta će se desiti, ako se, kako to želi Moskva, za koju nedelju sankcije EU prema Rusije jednostavno – ne produže? Ruski ministar ekonomskog razvoja Aleksej Uljukajev je, boraveći krajem maja u Nemačkoj, rekao da će „u tom slučaju biti izmenjen i režim kontrasankcija“. Uostalom, ruski poljoprivrednici jedva da imaju razloga za zabrinutost. Oni će od evropske konkurencije ionako biti zaštićeni niskim kursom rublje. Osim toga, državne inspekcije mogu uvek u stranoj hrani naći nekakve nosioce zaraze. Trebalo bi se onespokojiti zbog sasvim druge stvari. Uspeh nadomeštanja uvoza agrarnih proizvoda ruskim proizvodima nisu obezbeđeni samo protekcionizmom nego i širokom državnom podrškom seoskom gazdinstvu.

Da li će Ruska Federacija zajedno sa svojim regijama smoći snage da i dalje dodeljuje subvencije poljoprivrednicima u ovom opsegu? Premijer Medvedev je nedvosmisleno stavio do znanja da „novca nema“. Šta će se desiti ako ljudi iz ruskog agrarnog sektora odjednom ostanu bez državnih dotacija na koje su se navikli? Na to pitanje za sada nema odgovora.