Rušenje mita o Lisabonskom ugovoru

„Bez Lisabonskog sporazuma nema proširenja Evropske unije!“ Takva upozorenja stalno su se provlačila pre konačne ratifikacije tog reformskog ugovora. Iako dalje proširenje, sa pravne tačke gledišta, nije bilo zabranjeno, ipak, prethodni Ugovor iz Nice, nije predviđao Uniju sa više od 27 zemalja članica.

Naročito su se velike članice EU - Francuska i Nemačka, u više navrata izjašnjavale protiv proširenja bez Lisabonskog sporazuma. Tako je nemačka kancelarka Angela Merkel govorila: „Lisabonski ugovor nam je potreban kako bi mogli da proširimo Evropsku uniju. To je pre svega važno kada govorimo o Zapadnom Balkanu, odnosno o stabilnosti Evrope“.

Sada je konačno, posle duge borbe, Lisabonski ugovor ratifikovan. On u mnogim slučajevima uvodi mogućnost donošenja odluke većinom glasova, ali ne i kada je reč o proširenju. I dalje sve članice Evropske unije jednoglasno moraju da prihvate prijem nove članice - posle zahtevnih i dugogodišnjih pregovora. Za prijem će i u budućnosti biti nužan kompromis, kaže Janis Emanuilidis iz Centra za evropsku politiku.

„Ugovor je samo osnova za saradnju, ali to i dalje ne znači da će se zbog toga što je Ugovor dobar ostvariti i dobra, zajednička saradnja. Sve u velikoj meri zavisi od političke dinamike unutar same Evropske unije. Ugovor je veoma važan, ali nije jedini i nije dovoljan“.

„Neophodno većinsko odlučivanje“

Za konzervativce u Evropskom parlamentu Lisabonski sporazum, kada je reč o proširenju, ipak predstavlja napredak. Poslanik nemačke Hrišćansko-demokratske unije (CDU) Elmar Brok ukazuje na to da, uprkos tome što se o prijemu novih članica i dalje mora odlučivati jednoglasno, Ugovor donosi i neke novine:

„Biće sve više većinskog odlučivanja. Što se EU bude veše širila, to će biti više potrebe za većinskim odlučivanjem. Jer, kad je više onih čiji je glas potreban, više je i mogućnosti za blokadu. Ugovorom je naznačeno da je odlučivanje većinsko, osim kada je to drugačije naznačeno. To do sada nije bilo tako“.

Brok ukazuje i na to da se, posle devet godina odugovlačenja, sa reformama odavno kasni: „Lisabonski ugovor je u stvari zakasnelo regulisanje prethodnih proširenja, a ne preduslov za naredne prijeme“.

Jednostavno rečeno: na redu je Hrvatska i možda još i Island. Sa Turskom će se voditi pregovori, ali to može da potraje i 20 godina. Jedno je sigurno: kolektivno učlanjenje, kao što se to dogodilo u maju 2004, više nije moguće. Pored toga postoji mogućnost i da se Evropska unija po prvi put u istoriji smanji jer Lisabonski ugovor predviđa i to da neka zemlja može da istupi iz članstva.

autori: Suzan Hen, Brisel / Ivan Đerković

odg. urednik: Nemanja Rujević