Rođena u Jugoslaviji

Ambicija-svestranost

„Bila ambiciozna dok sam bila sportista. Volela sam da stignem prva na 800 metara, da budem prva u gimnastici, a usput sam počela da idem u baletsku školu i nisam imala neku ideju da će od mene nešto postati. Samo sam bila neverovatno vredna. U baletskoj školi je bilo mnogo boljih igrača i žena i muškaraca, međutim ta sportska ambicija me naterala da ih nekako pobedim do osme godine i jedina sam ja sa klase primljena u Narodno pozorište. Ta zdrava ambicija se produžila i u teatru. A što se tiče svih ovih mojih ’zabava’ kojima se bavim, to je sve išlo usput, mada sam sve to od najranijeg detinjstva posedovala. Mislila sam: ako me ne prime u Narodno, onda ću da upišem Likovnu akademiju. Ipak su me primili u Narodno pozorište pa sam zapostavila vajarstvo, mada sam ponekad prijateljima pravila nešto za rođendan. Ali evo, u poslednje vreme se opet intenzivno bavim vajarstvom.“

Detinjstvo

„Mene je zanimalo sve, a najviše igra po ulicama. Sa braćom sam osmišljavala razne igre i to je bila moja ambicija – da se što bolje provedem. Igrali smo se i partizana i Nemaca i kauboja i Indijanaca. U našoj kući su se stalno smenjivali neki ratnici iz Drugog svetskog rata. Mi smo se kao deca naslušali silnih priča iz rata. U dvorištu je bila gomila dece i niko nije hteo da bude Nemac. Mene su kao najmlađu uvek naterali da preuzmem tu ulogu. Naravno, da su me odmah uvatili i odmah je bio ratni vojni sud i osudili su me na smrt vešanjem. Moj srednji brat me obesio na konopac za veš. Moja majka je čula neko krkljanje, ali nije znala da li da reaguje, jer smo mi bili strašno nestašni i stalno nešto priređivali… Ipak je izašla, i skinula me sa konopca. Moja braća su se branila rekavši da je Vojni sud doneo tačnu presudu i da sam ja narodni neprijatelj. Posle se sve promenilo. Kada se krene u baletsku školu, onda uz nju morate da završavate i osnovnu i gimnaziju…“

Ponos

„Jesam ponosna na svoju porodicu. Ako bih krenula od dede koji je bio socijalista, koji nije hteo da radi za vreme Drugog svetskog rata, nije hteo da služi fašistima, pa mog oca koji je učestvovao u 13. julu, bio u Drugom svetskom ratu, na Igmanskom maršu i Sutjesci i Neretvi, i kasnije, do jedne vremenske granice ostao čestiti komunista… Međutim, kada je sve počelo da se kvari i da liči na nešto što njemu nije odgovaralo, on je vratio partijsku knjižicu, kao general i narodni heroj. Nije hteo da živi na Dedinju, da uzima tuđe i ostao je čestit do kraja života. Identična je i priča moje majke koja je sa 15 godina bila po raznim zatvorima. To su ljudi koji ostaju dosledni onome u šta veruju. Imam i takva dva brata i ćerku. Ja sam ponosna na njih.“

U nastavku:

„U Jugoslaviji sam imala savršenu slobodu u mojoj umetnosti“

Karijera

„U vreme kada sam igrala u Narodnom pozorištu, odjednom su veliki koreografi poput Mite Parlića, Vere Kostić, Vladimira Logunova počeli da me koriste za neku vrstu modernog baleta. To sam radila pet, šest godina i onda je Vera Kostić otišla u potpunu alternativu i izvukla me iz tog baleta, a ja sam shvatila da me to veoma interesuje. Uz velike koreografe zvali su me i reditelji iz čitave bivše Jugoslavije i uz njih sam polako počela da mislim i da se izgrađujem. Pored velikih umetnika naučila sam šta je dobra scenografija, kostimi, kako se postavlja svetlo, šta je režija, i za ovih 25 godina uspela sam da oformim samu sebe i da počenem da pravim svoj autorska dela.

Ljudi nisu znali kako da nazovu to što ja radim. I nazvali su to koreodramom. Najpre sam sa Verom Kostić uradila ’Pomračenje’, gde sam igrala čoveka od 30 do 80 godina. Igrala sam i Hitlera i Špansku revoluciju i radničku klasu i šta sve ne… Ta predstava me iskalila da mogu sve da izdržim. Radili smo je godinu dana, bilo je stravično naporno da jedan čovek igra u svim stilovima – i klasiku, i moderni balet i stepovanje, a da publika ne primeti da me nema na sceni. Znači, konstantno sam bila na sceni, uvežbavala sam kako da u sekundi skinem baletske patike i obujem čizme. Posle sam zato uspela da na poslednjem sletu, 25. maja, u koreografiji Damira Zlatana Freja i Paola Mađelija, trčim 500 metara, pa klasičan balet, pa trčim 1000 metara i onda igram Bolero, bosonoga u blatu. Ali, to je tako, ako se tokom života potpuno posvetiš onome što radiš i veruješ ljudima sa kojima radiš, polako se i ti gradiš, stepenik po stepenik i onda napraviš neka dela za koja ljudi prepoznaju da su nezaboravna.“

Kretivnost-svestranost

„Bilo je to vreme kada su ljudi mogli sve da rade. Ja sam živela u periodu Jugoslavije kada ljudi nisu bili sputavani, mogla sam da radim sve, mene niko nikad nije sputavao. Meni su Francuzi predložili da uđem u neku stranu trupu. Zapazili su moju naklonost prema modernom baletu, ali mene bi to sputavalo. Kada bih ušla u trupu Pine Bauš bila bih samo balerina Pine Bauš, a ovde sam mogla da budem sa svima i svoja. U Jugoslaviji sam imala savršenu slobodu u mojoj umetnosti, a imam je i sada. Teže mi je možda za prostor, ali sam se izborila da me pokatkad pozovu da radim i svoja autorska dela.“

Operacija

„Operisala sam oba kuka. Opet se vraćam na tu disciplinuju, koju imam od najranijeg detinjstva. Kada lekari kažu da moram da ustanem, ja ustanem, kada kažu da moram da vežbam, ja vežbam. Nisam se nadala da ću igrati, moja ambicija je bila da ponovo prohodam. Spasio me Tomaž Pandur. Pozvao me da igram majku i oca u Karamazovima. Ja sam ga pitala šta da bi ja to radila kad sam još uvek na štakama a on kaže: ’Polako, igraćeš mi propast ruskog baleta’. Kako da igram kad ne znam ni da hodam. Ali, otputovala sam u Ljubljanu i mic po mic napravila sam neku vrstu koreografije i glumila. Bila je to veoma uspešna predstava.

Režija

„Ja ne bih odvajala režiju, koreografiju, kostim, kad zamislim da treba da radim, npr. Kafkin ’Proces’, ja ga vidim već obučenog. Meni ne treba saradnik, trebaju mi ljudi koji bi sašili to što ja smislim. Kod mene u porodici su negovali estetiku. Estetski pristup sebi, kući, porodici, prijateljima. Ja, dakle, delo uvek vidim obučeno. I ostale segmente vidim. I ako se to smatra režijom, onda ja režiram. Mislim da bi svaki reditelj morao da zna sve. Komplikovano je ako nemate isto mišljenje i sa scenografom i kostimografom, ako nemate iste afinitete, onda se uvek dogodi neka mala greška i uvek se vidi nekakva razlika. I onda se posle predstave dogodi da kažu da je kostim divan, a da ne valja npr. scenografija. To bi trebalo da ide iz jednog mozga iz jednog čoveka.“

U nastavku:

„Ja sam Jugoslavija“

Ljudi

„Od rođenja sam vaspitana da volim ljude. Ja sam čovek koji živi u soliteru. I koji uvek svakome sa osmehom kaže dobar dan i doviđenja, koja pomaže starijim osobama.“

Jugoslavija

„Meni Jugoslavija znači sve. Ja sam Jugoslavija. Apsolutno. Za mene je Jugoslavija moj organizam, moj um i sloboda. Greškom malog broja ljudi iz Jugoslavije i velikom ambicijom Zapada, izgubili smo najlepšu zemlju koja je ikad postojala. Mi smo se voleli, jedni drugima pomagali, mi smo putovali, nas su poštovali, ali, eto… Sad sam bila u Sarajevu – kao da nikada nisam ni odlazila. Bila sam u Hrvatskoj – kao da nikada nisam ni odlazila. Radila sam ’Plavu pticu’ u Ljubljani – kao da nikada nisam ni odlazila. Oni su deo mene.“

Pozorište u Srbiji

„Pa… jezivo je. Vraćaju se na nešto staro što sam ja gledala u 16 godini kada sam ulazila u pozorište. zgranuta sam činjenicom da mladi ljudi nemaju želju, pa makar i pogrešili, da neko delo vide na svoj način. Ovo je sve prepričavanje književnih dela, ali na ružan način.“

Poštovanje i ocena rada

„Gubila bi vreme kada bi mislila o tome da li se ceni moj rad. Besmisleno je. Prosto, uradiš neko delo, ono je uspešno kod određenog broja ljudi koji ga se sećaju; ja idem dalje, kao i oni. U svakom slučaju se trudim da pratim sve, pogotovo mlade. Bez toga bi ostala u nečemu što je bilo pre 2000 svetlosnih godina. Ja osluškujem njihove misli, mislim šta bi voleli i onda na neki način postajem oni. Mozak mi ostaje mlad. Uvek se konsultujem sa svima, sa mojom ćerkom, pitam je za muziku. Konsultujem se sa trideset godina mlađim ljudima i pitam ih da li je dobro to što radim ili nije, i tako idem napred.“

Mladi

„Mladi su u klopci. Oni jadni uđu u pozorište i ne mogu da rade autorske stvari, niko im ne daje tu slobodu. Bilo bi divno da jedan direktor kaže: ’Evo ti, radi šta hoćeš i kako hoćeš, stojim iza tebe’. Takvu mogućnost niko nije dobio. I oni od silnog straha prave školske predstave bez ličnog pečata. Tako da tu nema velikog napretka, mladi su bez posla i upadaju u klopku, rade nešto što ne pripada njihovim godinama, prave predstave koje su se radile pre 50 godine. To je slučaj i sa kostimografima i scenografima. Niko od mladih nije dovoljno hrabar, ne zato što nemaju hrabrosti, nego zato što im ne daju uslove. Klopka. Zamka.“

Sreća

„Pa… ja mislim… razvela sam se, imam dete, još uvek imam posao, zovu me, gde ćeš veće sreće. Mogli su, kad sam s otišla u baletsku penziju da me ostave tamo gde san bila, a ja još uvek radim, gde ćeš veće sreće.“

Autorka: Biserka Savić

Odgovorni urednik: Ivan Đerković