Romi u EU: Bez velikih očekivanja

"Moja deca i deca ostalih Roma se stide svog porekla. Jednom prilikom sam razgovarao sa svojom ćerkom i rekao joj da je Ciganka. Ali, ona za to nije htela ni da čuje. Ta reč je postala psovka, uvreda i poniženje", priča Slobodan Savić. Taj 55-godišnjak iz Novog Sada s porodicom već više od deceniju i po živi i radi u Berlinu.

On i njemu slični su u Nemačku i druge zemlje pobegli pred ugnjetavanjem, ali diskriminacije i uvreženih negativnih predstava o Romima ni u inostranstvu nisu uspeli da se spasu:

„Ima i školovanih ljudi koji se ovde teško snalaze, ne uživaju punopravni status kao ljudi iz drugih krajeva – samo zbog tih predrasuda“, govori Savić.

„Ne znamo šta će biti s nama“

Romi do svesti prosečnog Evropljanina dopiru najčešće u kontekstu kriminala, siromaštva, progona u postkomunističkim državama, getoizacije, izgreda i rasprave o pravu boravka u zemljama Evropske unije. Brisel je prepoznao problem društveno-ekonomske izolacije i stigmatizacije Roma i s njim se u međuvremenu uhvatio u koštac brojnim političkim i ekonomskim merama.

Berlinska konferencija jedan je od doprinosa u senzibilizaciji javnosti za to osetljivo pitanje, ali Savić, poučen ranijim iskustvima, ne gaji velika očekivanja:

„Nas su hiljadama godina varali. To je kod Roma dovelo do gubitaka poverenja čak i prema snažnijim organizacijama i ustanovama u Berlinu.“

Možda bi za promenu statusa Roma i to ne samo u Nemačkoj važnija bila njihova bolja politička samoorganizacija. Ali, izgledi baš nisu najbolji.

„Nažalost, gubimo svoju kulturu i jezik. Dok je svima drugima omogućeno da neguju svoju tradiciju, nama ni to nije pa ni mi sami ne znamo što će biti s nama, a kamoli neko drugi.“