Romi, građani ko zna kojeg reda

Kada Husejinović, 42-godišnja samohrana majka troje maloletne dece, ne sanja o vilama, putovanjima, lepim haljinama. San te žene, teškog srčanog bolesnika, čije jedno dete boluje od epilepsije, je da ima toalet i vodu, da svoju sedmogodišnju kćerku Elvedinu može okupati i poslati u školu. „Volela bih da živimo kao svi normalni ljudi, a ne u dotrajaloj šupi, bez vode i WC-a. Volela bih da svoju Elvedinu mogu poslati u školu, a ne da je deca mrze i odbacuju jer smrdi", kaže za DW ova žena iz Visokog nadomak Sarajeva.

Došla je u lokalno Udruženje Roma „Budi mi prijatelj", da se požali što ne može dobiti lekove za najmlađu kćerku, dvogodišnju Amelu, jer joj nadležne institucije nisu na vreme produžile zdravstveno osiguranje. Na sopstvene lekove za srce, kaže, ne misli jer ih ne može priuštiti. Brine se za decu koja su ostala bez oca netom nakon što je rodila najmlađu kćerku. Suprug joj je umro od karcinoma i od tada je, kaže, za nju sve krenulo na gore.

Preživljava tako što prosi na ulicama Visokog, a jednom godišnje od lokalnog Centra za socijalni rad uspe „isprositi" jednokratnu pomoć od 140 konvertibilnih maraka. Jada se i gleda u svoju Elvedinu, koja se, čim je ušla u prostorije Udruženja Roma u Visokom, dohvatila papira i bojica i počela crtati, tako posvećeno kao da se celi njin dečiji svet, sa svim snovima i nedaćama, preselio na taj komad papira.

Život sa 47 maraka

Da bosanskohercegovačko društvo apsolutno nema sluha za probleme romske manjine, tvrdi i 52-godišnji Halid Beganović. U proteklom ratu se borio za državu i ratni je vojni invalid (RVI), no država je sve to, kako kaže, zaboravila. „Kao RVI mesečno primam 47 konvertibilnih maraka invalidnine, a za dvoje maloletne dece još uvek mjesečno dobijem po 12 konvertibilnih maraka dečijeg dodatka i to su naša ukupna mesečna primanja", žali se Halid.

Kako je potpuno nemoguće da sa tolikim primanjima prehrani svoju petočlanu porodicu, Halid često odrađuje fizičke poslove. „Sretan sam što sam tako uspeo da odškolujem decu, ali mi je žao što nemam sredstava da najstariju kćerku upišem na fakultet, jer budućnost je u obrazovanju." I sam je početkom osamdesetih u Sarajevu završio srednju školu i zanat za dizel-mehaničara, no posao u struci nikada nije dobio, niti je ikada bio zaposlen. Zato što je Rom, pretpostavlja. To je tek deo problema s kojima se bori, jer je nakon ranjavanja u ratu oboleo od teške krvne bolesti i potrebne su mu skupe terapije, za šta mu često u susret izađu i pomognu boračka udruženja.

Diskriminacija na svakom koraku

Udruženje Roma „Budi mi prijatelj" u Visokom redovno posećuje na desetine Roma sa širokim spektrom problema – od ekstremne nemaštine, preko administrativnih zavrzlama, do slučajeva očite diskriminacije. „Romi, ne samo u Visokom, već u celoj BiH, su građani ne drugog, već ni sama ne znam kojeg reda. Ne znam da li je to zbog manjka političke volje da se reše problemi romske populacije ili jednostavno zbog nezainteresovanosti", kaže predsednica udruženja Melina Halilović za DW.

Ističe da je BiH i domovina Roma, te da bosanski Romi nisu nomadski narod, što je inače uvreženo mišljenje za tu populaciju. „Romi u većini slučajeva imaju status beskućnika, jer nemaju svoj dom", kaže Melina i dodaje da su ostali problemi romske populacije slični problemima svih drugih stanovnika BiH, kao što su nezaposlenost i teško materijalno stanje, ali Romima je još otežan i pristup obrazovanju, zdravstvenom osiguranju, koje većina njih nema, a poseban problem je stambeno pitanje.

U Visokom u pet naselja živi između dve i pet hiljada građana romske nacionalnosti – preciznih podataka nema. Kako kaže Melina, tek nekolicina njih radi u lokalnom komunalnom preduzeću, a niti jednog nema, na primer, u administraciji premda ima školovanih Roma. „Diskriminacija kod zapošljavanja je očita, kao i stereotip da Romi mogu biti dobri radnici samo kao čistači ili fizički radnici", zaključuje Melina. Upravo takva situacija i takav odnos zajednice prema njima, dodaje ona, tera Rome, posebno mlađe, da krenu „trbuhom za kruhom" i to najčešće u Nemačku, koja je poslednjih godina, barem što se BiH građana tiče, od Amerike preuzela epitet „obećane zemlje".

Romi u BiH – obespravljeni narod

Ukupan broj Roma u BiH teško je odrediti, ali se procenjuje da ih ima oko 80.000. Društvo za ugrožene narode u BiH neprestano upozorava na težak položaj romske populacije, ističući da se „nad Romima krše ljudska prava u svakom segmentu, od prava na život, do prava da išta znaju o svojim pravima". „Romska populacija živi na rubu društva, nikada položaj Roma nije bio baš nešto posebno ugodan, ali čini se da nije bio ni gori nego što je danas", kaže za DW predsednica tog društva Fadila Memišević.

Nabrajajući primere teškog života romske populacije i nezainteresovanosti vlasti da nešto promeni, Memiševićeva naglašava da je to „sramota i ispod svakog nivoa, jer smatramo da se civilizacija meri po tome kako se odnosimo prema manjinama, a na osnovu ovoga što smo mi videli, zbilja ne možemo se pohvaliti".

Društvo za ugrožene narode u BiH, pojašnjava Memišević, nastoji da pomogne da se „Romi integrišu u društvenu zajednicu", ali ne asimiliraju, već da se poradi i na očuvanju njihove kulture i tradicije, kao i jezika. Upozoravajući na poražavajuće statistike prema kojima u BiH gotovo da nema starijih Roma, već da im je prosečna maksimalna životna dob 60 godina, Memišević apeluje na srodne organizacije, a posebno na institucije vlasti, da imaju više sluha za probleme romske populacije.

Sluha očito nedostaje, jer u nadležnim ministarstvima „nije bilo odgovornih osoba" voljnih da za DW govore o pitanju Roma.