Revolt srednje klase u Turskoj i Brazilu

U danima protesta, pre nego što je policija udarila suzavcem i vodenim topovima na istanbulski park Gezi, u parku je postojala improvizovana prodavnica životnih namirnica, mogli ste pohađati kurs joge, ali tu je bila i biblioteka. „Svako je donosio po knjigu, tako da je biblioteka postajala iz dana u dan sve veća. Odmah se moglo videti da u protestima učestvuju intelektualci“, priča Senada Sokolu, novinarka Dojče velea koja od početka protesta izveštava iz turske metropole.

Mnogi Turci se pitaju šta je istina?

Senada dodaje da je upadljivo da veliki deo demonstranata čine upravo ljudi iz obrazovanih građanskih porodica, ali i studenti koji s rančevima na leđima sede u parku skrštenih nogu i diskutuju o politici. Kaže da mnogi nikada ranije nisu izašli na ulice i da su svoje ideje širili samo putem Fejsbuka. „Neverovatno je koliko su ljudi postali aktivni, a do juče su samo postavljali ulične fotografije na internetu“, kaže Senada Sokolu.

Nakon što su turski mediji u početku u potpunosti ignorisali proteste, mnogi se sada pitaju šta je istina recimo u tome što se godinama plasiralo kao „istina o kurdskom pitanju“. Tako ljudi danas u protestima idu dalje od Istanbula i parka Gezi, na čijem je mestu trebalo da bude izgrađen tržni centar, i protestuju protiv politike aktuelnog premijera Erdogana – tu su na primer i žene iz veoma konzervativnih delova zemlje.

Demokratija ne želi da se njome vlada

Što se pak Brazila tiče, protesti u toj zemlji počeli su zbog povećanja cene karata u javnom prevozu. I u obe zemlje se sve dogodilo gotovo istovremeno. „U obe zemlje se događa to da sve više i više ljudi učestvuje u protestima – to su ljudi koji žele da učestvuju koji žele da se čuje i njihov glas – ali je ipak sve povezano sa osećanjem da se zapravo ne čini dovoljno. Demokratija koja dolazi iz naroda ne želi da se njome vlada, već želi da uzme sudbinu u svoje ruke. I to je ono što je zajedničko protestima u obema zemljama“, kaže Peter Ulrih sa Tehničkog univerziteta u Berlinu, ekspert za pitanja protesta. No, on ne želi da povlači previše paralela. On u Turskoj vidi borbu prvenstveno za kulturne vrednosti, dok je u Brazilu na delu borba protiv korupcije, a zahteva se i pravična raspodela bogatstva.

Dobre šanse za srednju klasu

„Proteste su pokrenuli studenti i obrazovana građanska srednja klasa – zapravo oni koji najmanje osećaju povećanje cena javnog prevoza. Niža srednja klasa se tek kasnije priključila“, kaže Feliks Dane direktor kancelarije fondacije „Konrad Adenauer“ u Brazilu. Teško da će bilo koja nova vlada moći ubuduće da ignoriše njihove zahteve, kaže Dane. On napominje da od 195 miliona stanovnika Brazila, stotinu miliona čini upravo srednja klasa. Samo jednu deceniju ranije, jedna trećina njih živela je u siromaštvu.

Peter Ulrih smatra da su, ukupno gledano, dobre šanse da se glas srednje klase čuje na ovim protestima. Predsednica Brazila Dilma Rusef je u tom smislu već najavila reforme u javnom prevozu, u zdravstvenom sistemu i sistemu obrazovanja, kao i donošenje strožijih zakona protiv korupcije.

Autori: Regina Menig / Svetozar Savić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković