Reljić: Priština bi prihvatila podelu

Dojče vele: Situacija na severu Kosova je vrlo napeta. Da li tu postoji neko rešenje koje bi moglo da zadovolji obe strane?

Dušan Reljić: „To sve zavisi od političkih lidera na obema stranama, od toga šta će predložiti svom biračkom telu kao rešenje koje će zadovoljiti obe strane. Imam utisak da već duže vreme u Beogradu, u rukovodstvu Srbije, postoji sklonost da se trampi priznanje Kosova za teritoriju. Znači da se sadašnji sever Kosova, koji sebe smatra i dalje sastavnim delom države Srbije, da ostane u Srbiji, dok bi u takvom rešenju Beograd prihvatio da ostatak Kosova bude ili država za sebe ili da se priključe nekim drugim asocijacijama, sa recimo samom državom Albanijom, u jednu proširenu albansku teritoriju. Taj modus priznanja za teritoriju, to je ono što se diskretno, u Beogradu, već duže vreme nudi. Moj utisak, s druge strane, jeste da su iz Prištine u novije vreme došli prilično jasni signali da bi i sadašnja vlada Kosova, albansko rukovodstvo na Kosovu, prihvatilo takvu varijantu. Ja to tumačim kroz dve činjenice. Jedna je da je u novije vreme bivši koordinator Pakta stabilnosti za Jugoistočnu Evropu Evropu Erhard Buzek u nekoliko intervjua ukazao na podelu Kosova kao najracionalnije rešenje. Poznavajući dobro Erharda Buseka, znam da je to jedan iskusan i odmeren političar koji tako nešto ne bi rekao, a da pre toga nije, bar jedan deo političkih snaga u Prištini pustio jedan takav probni balon. Drugi indikator za mene jeste izjava kalifornijskog republikanskog kongresmena Dejna Rorbahera koji je poznat po tome da je duži niz godina bio veoma naklonjen albanskoj strani i koji je sada prvo u jednom svom komentaru u ’Vol strit džurnalu’ (The Wall Street Journal), a onda potom i kroz uticaj na sam taj list, kroz jedan uvodnik u ’Vol strit džurnalu’, pre neki dan ponovio tezu da bi podela Kosova bilo najjednostavnije rešenje koje bi donelo dugoročnu stabilnost. Ja to takođe smatram i mislim, mereno u troškovima međunarodne zajednice, znači održavanju prisustva vojnih trupa, u političkom posredovanju, u mogućim konfliktima koji mogu da se prespu, preliju sa Kosova na okolne regione, u svemu tome, da je ta varijanta podele Kosova ona koja najmanje košta i međunarodnu zajednicu i umešane strane.“

Kako bi ta podela Kosova uticala na ostale zemlje u regionu pošto je očigledno da bi u dogledno vreme i Albanci, u, recimo, Makedoniji, mogli da traže neki svoj deo teritorije i Srbi u Bosni i Hercegovini... Dakle, kako će to da utiče na ostale zemlje?

„Pa mislim da tu dve stvari moraju da se razdvoje. Mislim da je uticaj na BiH minimalan, pre svega zato što su i Beograd i Zagreb već odavno s jedne strane sami stavili do znanja da sami priznaju Bosnu i Hercegovinu kao državu i da njen teritorijalni integritet ne žele ni na koji način da ugroze. Za to imaju jak razlog. Tu je Hrvatska koja je već skoro na pragu članstva u Evropskoj uniji i Srbija koja se oko toga grčevito trudi i, na kraju krajeva, zato što su rasponi u razvoju između Bosne i Hercegovine, pa čak i Srbije i Hrvatske toliko veliki da bi neko direktno tutorstvo Srbije ili Hrvatske nad tim delovima Bosne i Hercegovine, koji bi teoretski mogli da se odvajaju od BiH, suviše koštalo. Koštalo bi i u odnosu prema Zapadu, međunarodnoj zajednici, SAD i, na kraju, mislim da i dalje postoji jedna vrsta kulturne srodnosti. Ljudi u BIH mogu za sebe da zahtevaju specifične identitete, da neguju specifične identitete, ali njihov jezik je jedan sa raznim varijantama. Ja ne mogu da se setim da su Izetbegović, Tuđman i Milošević ikada imali potrebu za prevodiocem kad su između sebe razgovarali. Odnos Albanaca i slovenskog življa okolo je drugačiji. Jezik nije jedan, postoje velike kulturološke razlike, na kraju krajeva postoji 100 godina rasprava i sukoba između Srba i Albanaca oko toga gde su granice između ta dva etnička tela. E sad, vaše pitanje oko Makedonije je opravdano. Mislim da u Makedoniji takođe postoji jedna jaka sklonost tamošnjih Albanaca da teže formiranju jedinstvene zajedničke države sa Albancima na Kosovu i Albancima u Albaniji. Za to postoje i empirijski pokazatelji. Ako pogledate ispitivanje javnog mnjenja, recimo ono koje već godinama radi Galup monitor, to pokazuje da je podrška za stvaranje jedinstvene albanske države kod Albanaca na Kosovu preko 80 odsto, kod Albanaca u Makedoniji maltene 70 procenata, a kod Albanaca u Albaniji je u opadanju i sada je negde oko 55 odsto, ako sam dobro zapamtio. Sve to pokazuje da postoji težnja, volja u stanovništvu, narodu. Mislim da ona postoji i kod jednog velikog dela političke elite Albanaca - težnja za stvaranjem jedinstvene države i da je to nešto što će se u nekom roku od narednih 5-10 godina u nekom obliku preliti u realnost, uprkos tome što u međunarodnoj zajednici, posebno na zapadu, postoje veliki strahovi od posledica koje bi to moglo da izazove.“

Dakle, mislite da će se preliti u realnost podela Kosova, podela Makedonije i tako dalje. Šta će biti sa jugom Srbije, odnosno Preševskom dolinom kako je zovu Albanci?

„Dve škole mišljenja tu postoje. Jedna je da, pošto na jugu Kosova i dalje živi prilično velika srpska zajednica od možda stotinak hiljada ljudi, isto toliko je Albanaca u Preševskoj dolini, da bi za dobrobit međusobnih odnosa bilo dobro da i tu bude povučena jedna linija. Međutim, ja mislim da je to teško izvodljivo, a mislim da bi, na kraju krajeva, bilo dobro da ljudi ostanu tu gde su i da na neki način te države i država Albanija i albanska država na Kosovu budu primorane da u odnosu prema manjinama pokazuju da se zaista deklaracija o demokratiji i manjinskim pravima, u pravnoj državi pretvara u život.“

Vi živite u Berlinu, Vi savetujete i nemačku vladu, a stav nemačke vlade i kancelarke Angele Merkel jeste da, recimo, nema podele i da treba paralelne strukture da se uklanjaju. Da li Vi verujete da će Zapad promeniti mišljenje oko podele Kosova i oko priznavanja Kosova od strane Srbije?

„Moj institut proizvodi akademske papire koji ne obavezuju nikoga, a svi mi zastupamo samo svoje sopstveno mišljenje. Samim tim, ono što ja u razgovoru sa Vama govorim, to je moje lično mišljenje i ni na koji način nije mišljenje mog instituta, pošto moj institut nema svoje mišljenje nego samo njegovi saradnici zastupaju svoja lična mišljenja. O tome dokle jedna politika važi, uvek odlučuju činjenice u realnosti. Ja sam malo stariji i iskusniji i sećam se da je vrlo dugo na Zapadu bila mantra da treba podržati teritorijalno jedinstvo SFRJ. U onom trenutku kada su se činjenice na tlu promenile, promenio se i taj stav Zapada. Sećam se da je dugo bilo reči o tome da su teritorijalni integritet BIH i teritorijalni integritet Srbije neprikosnoveni. Sve se to promenilo. Kosovo je otcepljeno od Srbije uz pomoć Zapada. Znači, u određenim uslovima, sve se menja. Ali ono što je suštinski važno jeste da tako krajnje osetljive stvari treba da zajednički urade političke elite u Beogradu i u Prištini, parlamenti u Beogradu i Prištini. Najbolji dogovori mogu da se postignu kroz sredstva diskretne diplomatije, a ne kroz javne rasprave o takvim temema.“

Šta će biti ukoliko međunarodna zajednica i kosovske institucije ipak ne prihvate podelu Kosova? Da li će to voditi nekom konfliktu ili mislite da je moguće ipak neko mirno rešenje u skladu sa planom Martija Ahtisarija?

„Ne postoji međunarodna zajednica. Postoji Evropska unija podeljena na 22:5, postoji Zapad, vodeća uloga SAD, postoji veto Rusije u Savetu bezbednosti. Sve su to činjenice koje pokazuju da je konflikt oko severa Kosova, jer zapravo je to sada konflikt, da on može i večito da traje i da rešenja mogu da budu nasilna. Moguće je u jednom trenutku zamisliti da neko na Zapadu odluči da vojnim sredstvima skrši otpor Srba na severu. To bi naravno za te ljude na licu mesta bilo pogubno, ali bi naravno pogodilo i neke zapadne vrednosti, pre svega ideju o tome da konflikte treba rešavati miroljubivo. Ne bi bilo dobro ni za jedne ni za druge, ni za spoljne činioce, ako bi taj konflikt trajao večito, jer to onda usporava razvoj, sprečava približavanje EU i izaziva dugoročne napetosti u regionu. Svi imaju interes da što pre iziđu iz tog ćorsokaka u koji je sada zapala situacija na Kosovu. Iako Albanci nisu želeli da žive u državi Srbiji, bez obzira - ako je ona bila u jednom trenutku represivna država za vreme Miloševića ili demokratska država posle pada Miloševića, tako ja mislim da se dugoročno ne može zahtevati ni od Srba na Kosovu da prihvate tuđu državu. To je pitanje identiteta, to je pitanje prava na samoopredeljenje. Sve to je mnogo, mnogo teže, dublje, jače i dugoročnije nego sam stav spoljnih činilaca koji je podložan promenama.“

Razgovarao: Bahri Cani
Odgovorni urednik: Ivan Đerković