Režiser Život | Mozaik | DW | 19.06.2013
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Režiser Život

Hrvatsku sam prvi put doživeo „in live“ u Puli '64. Tog leta, po prispeću naših iz Beograda u crnoj limuzini „Volga“, odjedared su nahrupili u velikom broju poznati glumci, režiseri i svetina oko njih tražeći autograme

Jovan Nikolić

Nije mi mladom  bilo jasno zašto ćale sa svojim uglednim i traženim orkestrom duž čitave SFRJ nije nikada svirao u Sloveniji. Na moja retka pitanja lakonski bi odgovarao: – Njih to tamo nije interesovalo. - Kako ih nije interesovao svetski repertoar, pa oni su bili najbliže Evropi? – Nije, jednostavno, oni su svoj život živeli isključivo u enterijeru. Po kućama i po njihovim malenim kafanama. Slovenci, „Janezi“, kako smo ih tada u Srbiji nazivali, nisu rado živeli na ulicama i na trgovima. Za razliku od južnjaka, primoraca, Hercegovaca i Makedonaca, oblagodaćenim suncem, čiji se život odvijao napolju, u eksterijeru.

Njih hotelska muzika nije zanimala, jer Slovenci nikada nisu tražili svoju noćnu zabavu po hotelima. To je bilo neprimereno njihovom doživljaju javnog života. Njih je isključivo zanimala njihova lična priča i njihov lični odgovor na svakojaka lična i nepostavljena pitanja.

To što mi je nekada kazao otac, je, ispostaviće se docnije, bilo posve tačno. Slovenačke kafane su bile po bečkom uzoru, ne samo lokali za konzumiranje kafe i vina iz privatnog i spoljnjeg sveta, već i značajan faktor društvenog i kulturnog žiulenija, pre svega bile stecišta društvene elite. Najtačnije je da su oni, Slovenci, živeli sami u sebi, sami sebi dovoljni, na unutra.

Ali Slovenija nije, kada i Srbija, doživela blagodet intoksikacije prvobitnog vala novokomponove narodne muzike. Držala se svoje tradicionalne zimzelene popeuke i tancala „Moj očka ma konjička dva“. To je bila alpska vedrina lahkih skočića u parovima, trupkanja nožicama i cokulicama o pod, pljeskanje dlanovima i cmokanje u obraze. Lakoća žiulenija in tancanja. Jedan jednostavni i vedri folklor uz unisono, kadgod u troglasu pevanje, jodlovanje i pratnju akordeona. Tako smo mi južnije, doživljavali njihov narod, kroz njihov benigni folklor i muziku: – Janezi, vedri i pitki kao „Cviček“ u razumnim količinama.

Nisam takođe zaboravio da smo, sredinom 80-tih, polegli zadihani na tribinama, nakon duga basketa na igralištu „Želovom“ u Čačku, slušali povest jednog od protivničkih igrača, bivšeg studenta koji je već bio gastarbeiter u Mariboru: – Ljudi, tamo su prazne mašine za drugu i treću smenu. Oni vape za radnom snagom!

I nama retkima (čitaj meni), koji smo dotle sanjali put u Pariz, njegova storija je unosila nemir u stomaku i pređašnje snove i prvotne planove, ugrozila skaskom o dobroj zaradi u Tvornici automobila u Mariboru. Mislim da su se obe suprotstavljene ekipe tada zapalile na Sloveniju kao obećanom svetu. Svejedno u drugoj ili trećoj smeni.

*

Jovan Nikolić

Jovan Nikolić

Hrvatsku sam prvi put doživeo „in live“ u Puli 1964. godine kao poodrasli pubertetlija, kada je ćaletov orkestar imao angažman u elitnom i starom austrougarskom hotelu „Grand Hotel Riviera“. Taj hotel, sad tek vidim, Palasthotel Riviera, otvoren je 1909. prema projektu bečkoga arhitekte Karla Sajdla. Nakon izgradnje, dugo je vremena bio najveći i najluksuzniji pulski hotel. Mi smo tada, otac majka, sestra i ja, bili smešteni na petom spratu. Nismo imali nikakvu predstavu da se baš u to vreme imao odvijati Festival igranog filma u Puli, najstariji hrvatski filmski festival koji se od 1954. održavao jednom godišnje u rimskom amfiteatru poznatom kao „pulska Arena“,sve dok majka nije dobila telegram od svog starijeg brata Radovana Čupića, tada ekonomskog direktora „Avala filma“, u kome je pisalo da će on i njegov sin, a naš brat od toga ujaka, Slavko, doputovati službenim automobilom i „određenim poslom“ u Pulu, te da će odsesti u istom hotelu! Jer, kako kažu enciklopedijski izvori: „Hotel Riviera dugo je godina bio glavno okupljalište filmaša tijekom Festivala igranoga filma u Puli.“

Pula je za nas, kontinentalce svikle raznim hotelskim sobama i seobama, ipak bila svakodnevno i neopisivo čudo. Od ranoga jutra u našu sobu bi uletelo sunce skupa sa slanim mirisima i majka nas je dizala na posetu gradskoj tržnici. Mesto u srcu grada na kome smo većma šetali, zvrjali i zverali nego kupovali. Zgrada koja je bila izgrađena 1903. godine u tada modernoj arhitekturi železa i stakla. U prizemlju su se nalazile ribarnice i mesnice, a na katu, kafei i trgovine. Mogu i danas prizvati glasove prodavačica, one u zraku fortesopranom opetovane triole: – „Pomidore, pomidore, sinjora.“ I nikada neću zaboraviti smrad ribarnica sa svim mogućim trofejnim izvadcima iz mora: zubaci, cipli, srdele, orada, sipe, brancini, tuna, hobotnica, lista, trilje, brancini, dagnje, lignje, kozice, škampi, rakovi, pedoči, ugor, capesante, file bakalara...

A u pekarama ono što smo rano izjutra najvoleli, slatki beli hleb upleten u kiku, kakav nismo do tada nigde videli niti kušali, kidajući okrajke koji su virili iz papirnog omota, roneći zubima u njihovu toplu belinu kao u šećernu vatu na dragačevskom saboru. Ranojutarnje poklonjenje mirisanju mirisa i osluškivanju talijanskog pijačarenja, te trijumfalno klataranje cegera sa lovinom nakupovanoj u Mercato coperto in Pola bili su amblem tog istarskog grada u kome smo, šetajući promenadom odeveni u matroske majice, sestra i ja kroz azurne dubine buljili na dno u goleme krabe, ježeve i dagnje nakačene u vencima o molo. Na plažama Verudele čekali smo talas da nam oliže stopala u postolama i gledali kako se vraća u nepojamne dubine od kojih nas je hvatao strah.

*

Tog leta, netom po prispeću naših iz Beograda u crnoj limuzini „Volga“, odjedared su nahrupili u velikom broju poznati glumci, režiseri, i svetina oko njih tražeći autograme. Sestra i ja smo bili dobili komplet propagandnog seta „Avala filma“ sa već potpisanim fotografijama Milene Dravić, Olivere Marković, Ljube Tadića, Mije Aleksića, i  šetali kao paunovi hotelom. Za vrelih noći ćale bi u koktel-baru uz pratnju pijaniste, bubnjara naštimovanog na džez štim „Bonk“ sa metlicama za melanž, gitare i kontrabasa, izduvavao na saksu denfovanom maramicom iz dorevernog malog džepa, šlager „Mali cvet“. Keva je pevala na bis veliki hitove „Potraži me u predgrađu“, „Julijanu“ Dušana Jakšića ili „Jednom u gradu ko zna kom“, koju je pisao beogradski, čuburski boem pesnik Slobodan Marković alijas Libero Markoni, sve do sitnih sati. Niko kao da nije spavao. Jedino smo mi deca morali noću. a roditelji do podneva.

Bili smo pripušteni filmskoj projekciji slovenačkog filma „Ne joči Peter“. Za podneva smo se kupali na plažama Verudelle i Zlatne stijene. Keva je u jednodelnom kostimu, sa obaveznom plivačkom kapicom, čuvala frizuru, ćale se uftajući brčakao nedaleko od plićaka povremeno nam pokazujući leđno plivanje. Mi smo ciktali sa obaveznim plastičnim šlauhovima oko grudi. Stariji brat nas je, da niko ne vidi potapao i bili smo se dobro nagutali i iskašljavali slanu vodu. Mislim da nas je majka uzela u zaštitu jer se brat sledećih dana nije pojavljivao na plažama. – Mora da je radio ujakov kaiš-  radosno me je obavestila sestra. Te godine je „Avala film“ pokupio sve Zlatne i Srebrne arene, nagrade i ujak je veoma raspoložen na odlasku bogato omastio naš džeparac koji nam je majka konfiskovala jer, da nije toliki novac za decu. Brat nam nije oprostio drukanje zbog kojega je morao nositi duge bele pantalone prikrivajući masnice. Šuškalo se naokolo, i po tome će biti upamćen taj 11. Filmski festival da je na kraju filma „Marš na Drinu“, (dobitnika „Velike srebrne arene“) glumac Ljuba Tadić (koji je takođe dobio „Zlatnu arenu za glavnu mušku ulogu“) pogođen gelerom austrougarske granate pre filmske smrti, opalio prvu zvanično zabeleženu psovku u jugoslovenskom filmu: – Drino, jebem ti…

*

Josip Broz Tito - veliki ljubitelj filma

Josip Broz Tito - veliki ljubitelj filma

Keva se sablaznila i pitala se šta li su na taj potresni glagol imali kazati drug Tito i drugarica Jovanka. Jer je u familiji bilo belodano, po ujakovim informacijama u slobodnim razgovorima, da je naš Maršal, bio veliki filmofil i da je na Brionima pre filmskog festivala u Puli pregledao gotovo sve filmove. Njegov amin je bio neprisnokovena preporuka žiriju prilikom njihove zvanične odluke. Iz istog izvora saznali smo da je 1973. godine, žiri 20-og filmskog festivala bio dignut za duboke noći i bio zatočen sa dežurnima ispred vratiju, do podneva sledećeg dana jer se usudio ne ovenčati nagradama ratni spektakl- film „Sutjeska“ u kome je Ričard Barton glumio Tita. A on, Tito, je lično bio prisutan snimanju scena u kojima je doživeo i preživeo ranjavanje u toj ratnoj „Petoj ofanzivi“, kojom neprilikom, kako smo imali obavezu naizust naučiti iz udžbenika istorije, je spašavajući mu život poginuo njegov verni pas Rex. Rezultati ponovljenog i prinudnog glasanja bili su sledeći:

SUTJESKA, Bosna film, Sarajevo, FRZ Sutjeska, Sarajevo i Zeta film, Budva – Velika zlatna arena, Stipe Delić, režiser koji je namesto do tada pretplaćenog na partizanske filmove Veljka Bulatovića, (bio u Titovoj nemilosti), dobio je tek „Brončanu arenu“ za svoje zasluge.

Taj prvi, veličanstveni susret sa dubokom modrom nemani na špicu Istre je ostao utisnut u naša čula sazvučjem plavetnila i azura, jarom vrela sunca kroz koju vibrira pejzaž, mirisom pinija i borove smole, cvrčanje cikada, „na čvoru crne smrče“, mukanje sirena brodova sa mola, iz brodogradilišta „Uljanik“, ustopičnog šuma talasa noću koje smo uzaman osluškivali iz školjki koje smo doneli sobom sa prosušenim zvezdama i  ljušturama morskih ježeva, za uspomenu i dugo sećanje sa morja i primorja.

*

Ko je mogao predvideti da će se udesiti tako da sam se sedam godina docnije imao usuditi javiti dopisnom kartom na oglas u modnom časopisu „Svijet“ kojega je postavila devojka Sonja Fonio iz Pule: „Sakupljam poštanske marke i razglednice i želim se dopisivati sa mladima iz cijele Jugoslavije…“? Da sam pao na odzvuk akorda ruskog i talijanskog štima u njenom imenu i prezimenu. Da sam pao na pomen grada u kome je ona imala sreću živeti svoj život, a ja ostao večno zaljubljen u njegovu lepotu. Da ćemo se punih deset godina dopisivati, da ću njoj posvetiti svoje prve napisane katrene i akrostih pre ravno četiri decenije? Ko do najveći živi režiser na ovom svetu: – Gospodin Život!