Razvoj radničkog pokreta i pesama

On je pripadao takozvanoj Pariskoj komuni, koja je upravljala Parizom u periodu od 18. marta do 28. maja 1871. godine. Građani Pariza osnovali su Komunu u kojoj su ljudi sami kontrolisali sudbinu grada i pokušali da uspostave slobodu i jednakost za sve. Želeli su da poboljšaju status radnika.

Samo dva meseca nakon njenog nastanka, Pariska komuna je ugušena u maju 1871, u krvavim uličnim borbama. Kao uspomena na događaje na trgu „Hejmarket“ u Čikagu na kome su se dogodili neredi u kojima je poginulo osam policajaca i nepoznat broj štrajkača, 1. maj se proslavlja kao Međunarodni praznik rada. Prvog maja 1886. godine je u SAD započet višednevni štrajk sindikata, pri kojem je zatraženo radno vreme od osam sati dnevno. Do tog trenutka radnici su dnevno morali da rade između 11 i 13 sati. Ali ovaj događaj se završio katastrofom. Takozvana „Hejmarket afera“ prekinula je borbu sindikata samo na kratko.

Godine 1889, na osnivačkom kongresu Druge internacionale, skupu socijalističkih partija celog sveta, prvi maj proglašen je za Međunarodni dan borbe radničkog pokreta, kao znak sećanja na nastradale na „Hejmarketu“. Godinu dana kasnije prvi put su organizovani masovni štrajkovi i demonstracije širom sveta.

Štrajkovi u SAD za bolje uslove na radnom mestu proširili su se i na druge zemlje. Još 1908. godine je Karlo Tuci napisao tekst za pesmu „Bandiera Rosa“ (Crvena zastava), koja je nastala po melodiji jedne narodne pesme. Ta pesma postala je jedna od najpoznatijih internacionalnih pesama radnika, a crvena zastava, je postala simbol socijalističkog pokreta.

Uvek kada su radnici pokušavali da se izbore za svoja prava uzvraćano im je velikim pritiskom; sindikalni aktivisti i vođe štrajkova bili su nepoželjni ljudi, koji uzrujavaju masu. Jedan od njih je bio radnik i tekstopisac Džou Hil, rodom iz Švedske, koji je svoju kritiku iskazivao cinične pesme. Kako bi ga se rešili, osudili su ga za ubistvo. Na svom pogubljenju vikao je: „Ne tugujte, organizujte se!“ Postao je legendaran zbog pesme Džoan Baez, koja je njemu bila posvećena.

Kriza uvek najpre pogađa radnike. O tome svedoči i tekstopisac Vudi Gatri. Tridesetih godina putovao je kroz Ameriku radeći svakojake poslove. Između ostalog radio je i na plantažama. U tom periodu vladale su velike suše . Mnogi poljoprivrednici napuštali su svoje farme kako bi našli posao. Gatri je tu temu opisao u svojim baladama. Jedna od njih se zove „I ain`t got no home“ (Ja nemam dom).

U socijalističkim zemljama je 1. maja, sve do raspada Istočnog bloka, bilo obavezno učestvovanje partijskih radnika, škola i preduzeća na demonstracijama i tribinama. U bivšem Sovjetskom savezu radnici su u to vreme pevali himnu ruske revolucije „Hrabro, drugovi, zajedničkim korakom“.

Nemačka verzija „Braćo, ka suncu, ka slobodi“ je posle Drugog svetskog rata bila najpevanija pesma radničkog pokreta u nemačkim zemljama. I kao što su to činili njihovi očevi i dede, građani na demonstracijama i dan danas pevaju te pesme prvog maja, jer su borba oko radnog mesta, minimalna primanja i veće plate i u 21. veku velika tema.

Autorka: Željka Bašić Savić

Odg. urednik: Nemanja Rujević