Razgovor sa Ginterom Grasom

Na konstataciju Cajta o iskustvu koje je i on lično imao sa dodelom književne nagrade koju je žiri izglasao, a iz političkih razloga kasnije nije dodeljena Grass je odgovorio...”Da tako se može reći.”

Grasu je 1960 od strane nezavisnog žirija dodeljena književna nagrada Bremena, ali se senat tome kasnije usprotivio. Na pitanje da li Grasu svadja oko Hajneove nagrade izgleda Deja-vu, Gras je rekao:

Razlog za neprihvatanje odluke žirija se ne može porediti. Tada je meni prebačeno da je "Limeni doboš" pornografski roman. Ali beda je ostala ista. Kompetentan žiri izglasa nagradu, a politički organ odlučuje da li će nagrada biti uručena.To je konstrukcija, i možemo se samo nadati da će biti izmenjena, kao što se dogodilo u Bremenu, gde od onda nagradu dodeljuje fondacija. Ova dva slučaja su porediva kada je reč o nekompetenciji žirija. Takodje i u Bremenu bilo je senatora, koji su priznali da uopšte nisu ni pročitali moju knjigu..

Cajt: Zar politički organ koji snosi odgovornost i koji iz sredstava od poreza dodeljuje nagradu od 50 000 evra ne može da revidira odluku koju smatra za pogerešnu, bilo je pitanje na koje je Gras odgovorio pitanjem...

"Ali kako gradsko veće može da bude kompetentno, i uopšte da prepozna pogrešnu odluku? a zatim nastavio

"Handkeova odluka da sada ne prihvati nagradu je potpuno ispravna. Ja sa Handkeom ne delim isto mišljenje kada je u pitanju procena Miloševića i Srbije, što je poznato. On se upetljao. Ali oko ove teme i do danas postoji mnogo tabua. Na primer sukrivica evropskih država u katastrofi Jugoslavije. Niko iz političkih sfera nije se usudio da Saveznu Republiku Nemačku pod Kolom i Genšerom prozove zbog suodgovornosti, iako je Nemačka bez ijednog razloga prerano priznala Sloveniju i Hrvatsku. Onda su se Francuska i Amerika jednostrano zauzele za Srbiju. Bez ove podrške onaj ludak, jer Miloševića ne mogu drugačije da nazovem, ne bi bio na potezu sa njegovim velikosrpskim snom. Gledajući posledice ove pogrešne odluke, Handkeova pogrešna ocena je samo obična mrlja."

Cajt: Da li je Handke bio pravi izbor za Hajneovu nagradu, kojom se izričito ukazuje poštovanje ličnostima koje su svojim duhovnim stvaralaštvom na osnovu utemeljenih ljudskih prava doprineli i služe razumevanju naroda i šire spoznaju o zajedništvu svih ljudi za šta se i Hajnrih Hajne zauzimao, pitanje je na koje je Gras odgovorio sledeće:

"Hajne je kao i Gete ustalom, do svoje smrti bio pristalica Napoleona. Užas i teror koji je Napoleon širio i kako je postupao sa vojskom na putu za Rusiju, nije pokolebalo njegove obožavatelje. Gledano iz današnje perspektive kada se Handke osudjuje zbog svog nerazumnog i jednostranog zalaganja za Srbiju, iz tog ugla gledano isto bi se mogao i Hajne osuditi."

Cajt: Onda bi Handke u svakom smislu bio dostojan Hajneove nagrade, konstatuje Die Cajt... Gras odgovara:

"Handke je oduvek bio sklon da zauzima kontra stav koji je branio sa bezumnim argumentima. Ono što u sadašnjoj diskusiji ne prihvatam je relativiziranje. Kao da književnici imaju naročito pravo na zablude i da im sleduje posebna naklonost. Bot Štraus je izjavio nešto u tom pravcu. "Smatram da je to način ocenjivanja, to služi otresanju prašinine sa autora koji su u njihovim ocenama diktatrua imali pogrešno mišljenje, ili čak učestvovali u njima. Hajdeger, Benn, Breht i drugi. Ali bilo je dovoljno autora koji nisu učestvovali i izneli ispravno mišljenje i tačnu procenu, i to istina ne samo u odnosu na fašizam, već i komunizam. Pomislite na Orvelovu knjigu "Moja Katalanija" o španskom gradjanskom ratu... Orvel je kasnije kao levičar bio izolovan u Engleskoj jer je kritikovao komuniste u okviru fronta Republikanaca zbog terora koji su vršili iza sopstvenih linija. Ja nerado živim sa tim kada s e književnicima obećava neka vrsta povlastica za genijalnost, koja im onda dozvoljava da učestvuju u najvećim i društveno opasnim ludostima.

Cajt: Bodo Štraus je u odbrani Handkea napisao: "Krivica i zabluda su stigma, a ponekad čak i stimulans veličine".

Grass:To ja mogu da označim samo kao podgrejavanje kulta genija. Naravno da krivica i neuspeh svejedno u kojem životnom dobu se dogode, kasnije mogu da postanu stimulans. Ja sam na kraju Drugog svetskog rata imao 17 godina. Iako sam bio bistar momak, ja sam do kraja verovao u konačnu pobedu, što me nagriza i danas. Ne isključujem da je stalna prisutnost razmišljanja o ovom pitanju, za mene do današnjeg dana predstavljalo stimulans za književno stvaralaštvo, ali ja odbijam da to prihvatim kao preduslov neke više naklonosti.

Cajt: Handke kao i Štraus uzima sebi za pravo da kroz svoj poetski pogled jasnije mogu da vide svet...

Gras odgovar: Bog je svedok d a je Handke loš primer za jasno vidjenje stvari. On je zauzeo jednostranu poziciju iako sve činjenice govore protiv njega. I već godinama se sa tvrdoglavošću i upornošću, koje su za divljenje, drži svoje pozicije. Nedostupan za pouke. Šta je u tome jasno gledanje? Da čovek odredjene stvari kasnije drugačije ocenjuje odnosi se i na mene. Ja sam bio za vojni udar protiv srpskog terora na Kosovu, ali onda je pod nasiljem Amerike svakog dana dolazilo do kolateralne štete.

Die Zeit