Ratovi za sirovine

Iako u medijima tako deluje, većina sukoba i nije tako crno-bela kako se rado predstavlja. „Ne radi se samo o zločestim preduzetnicima koji iskorišćavaju resurse na račun države pri čemu se služe korupcijom“, tvrdi bivši predsednik Bocvane Festus Moge: „Mi Afrikanci smo zaslužili kritike. Mnogo je onih koji su došli u Afriku kako bi se obogatili iskorišćavanjem naših resursa. Mi smo takođe u tome učestvovali i osiromašili naš vlastiti narod. To nam se s pravom može prigovoriti. Tačno je da imamo loš geografski položaj, ali to nije izgovor da ne vodimo bolju politiku koja će se boriti za naše građane i protiv siromaštva.“

Kada je reč o aktuelnom ratu u Demokratskoj Republici Kongo, on se može okarakterisati kao rat za sirovine. Međutim, ovaj konflikt ima duboke korene. Pre svega zato što je afrički kontinet podeljen na različita plemena, kulture, regione i geografske zone. „Stanovništvo na istoku Konga je isto kao i u Burundiju, Ruandi ili na zapadu Ugande. Bez sirovina nema posebnog afiniteta između ljudi na istoku i zapadu Konga. Takođe postoji i rivalstvo između etničkih grupa koje su iste u Ruandi, Burundiju i Ugandi. To se ne može tek tako ignorisati“, kaže Moge.

Sirovine često nisu sreća

Mnogo je primera da se konflikti zaoštravaju upravo zbog raznih sirovina. Tu se zatvara krug: međunarodni koncerni od korumpiranih vlada kupuju pravo na kopnena blaga. Vlade kasnije od tog novca kupuju oružje kako bi pod kontrolu stavile nerede u zemlji. S druge strane dolazi do nasilja i terora nad lokalnim stanovništvom zbog ilegalnog posedovanja kopnenog blaga jer je i pobunjenicima takođe potreban novac za oružje. Anke Galama međunarodni koordinator organizacije „Fatal Transactions“ kaže da se od koncerna ne može tražiti aktivno uključenje u rešavanje konflikta jer su u jednoj zemlji kupili koncesije i što imaju mogućnost prekinuti taj krug. „Koncerni kao prvo moraju javno da kažu da u tim područjima žele da sklapaju poslove. Pri tom treba da saopšte svoju vlastitu ulogu, čak i ako je ona negativna. Koncerni moraju da pokažu više transparentnosti i kažu istinu o tome koliko plaćaju, ko im daje koncesiju i sa kojim režimima sarađuju. Mislim da bi to u najmanju ruku bio početak.“