1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Raspad jedne imperije

Pre tačno 20 godina izvršen je državni udar u SSSR, koji je bio definitivni pokazatelj skorog kraja sovjetske imperije. Državnim udarom su tvrdolinijaši hteli su da spreče raspad SSSR-a, ali postigli su upravo suprotno.

default

Sovejski Savez zvanično prestao da postoji u decembru 1991.

Išlo se na sve ili ništa. 1991. godine Sovjetski Savez se nalazi u slobodnom padu. Industrijska proizvodnja je u opadanju, a nezaposlenost raste kao i galopirajuća inflacija koja je pojela ušteđevinu građana. Izbijaju etnički sukobi, u Gruziji i Azerbejdžanu se puca. Litvanija proglašava nezavisnost kao prva sovjetska republika 1990. godine. U januaru 1991. godine Moskva šalje posebne jedinice KGB-a u Viljnus. Poginulo je 14 osoba u napadu na televizijski toranj litvanskoga glavnog grada. KGB ne uspeva da vrati Litvaniju u Sovjetski Savez. Predsednik Mihail Gorbačov polako gubi kontrolu nad zemljom.

„Sovjetski Savez je mogao biti spašen“, kaže danas Gorbačov. Tada je njegov cilj bio stvaranje neke vrste „SSSR-a 2.0“ u kojem bi republike imale više nezavisnosti. U martu 1991. godine Gorbačov poziva na referendum. Prema zvaničnim rezultatima, više od 70 posto se izjašnjava za „očuvanje Sovjetskog Saveza kao obnovljene federacije suverenih republika s jednakim pravima“. Međutim, kako bi takav Sovjetski Savez trebalo da izgleda? Pregovori u Gorbačovljevoj rezidenciji Novo-Ogarjovo kod Moskve odvijali su se vrlo teško, a učestvovalo je samo devet od 15 sovjetskih republika. Ipak, predsedniku je uspelo da dogovori novi državni ugovor koji je sačuvao državnu zajednicu. Potpis je bio planiran za 20. avgust 1991. godine, ali to se nije nikad dogodilo.

Pokušaj državnog udara tvrdolinijaša

Flash-Galerie Michail Gorbatschow 80. Geburtstag

Mihail Gorbačov

Dan pre termina potpisivanja, dakle 19. avgusta 1991, dogodilo se ono čega su se na zapadu mnogi pribojavali – državni udar protiv Gorbačova. Grupa sovjetskih tvrdolinijaša, među njima i ministar obrane, ministar unutrašnjih poslova i šef tajne službe KGB, osnovali su „nacionalni odbor za vanredno stanje“. Stari komunisti sumnjali su u Gorbačovljeve reforme. „Videli su da s uobičajenim političkim sredstvima ne mogu ništa postići. Zbog toga su se odlučili na udar“, priseća se Gorbačov.

S obrazloženjem da je Gorbačov bolestan, pučisti su zatvorili šefa države i njegovu porodicu u predsedničku letnju rezidenciju na Krimu i prekinuli sve veze sa inostranstvom. U Sovjetskom Savezu je proglašeno vanredno stanje, a na ulice Moskve su izašli tenkovi. Pučisti su izjavili da žele da spase SSSR od „katastrofe“.

Punim gasom u ponor

Državni udar je bio bezuspešan. U avgustu 1991. kucnuo je blistavi trenutak novoizabranog predsednika Rusije Borisa Jeljcina, koji se profilisao kao protivnik komunista. Na desetine hiljada ljudi okupilo se ispred njegovog sedišta u Moskvi kako bi protestovali protiv državnog udara. Sve je ostalo mirno, ali stanje je bilo nepregledno. Tri osobe su poginule kada je noću kroz grad prolazila kolona tenkova. Nakon tri dana ukida se vanredno stanje, a Gorbačov biva pušten iz kućnog pritvora i vraća se 22. avgusta u Moskvu, vidno potresen. Pučisti su uhapšeni, a neki čine samoubistva. Za Komunističku partiju Rusije stiže zabrana delovanja.

Putsch in Moskau Boris Jeltzin

Jeljcin sa tenka poziva narod da se odupre tvrdokornim komunistima koji su izvršili puč

Tvrdolinijaši su državnim udarom hteli da spasu Sovjetski Savez, ali udar deluje kao katalizator. Još za vreme udara Estonija je proglasila nezavisnost. Ubrzo slede Ukrajina i ostale sovjetske republike. Gorbačov se bezuspešno hvata za novi državni ugovora. Tri meseca posle državnog udara, predsednici Rusije, Ukrajine i Belorusije osnivaju Zajednicu nezavisnih država (ZND). 26. decembra 1991. godine Sovjetski Savez i zvančno prestaje da postoji, a Gorbačov gubi vlast i daje ostavku kao predsednik.

„Sami sebi stavili omču oko vrata“

20 godina kasnije Gerhard Simon, stručnjak za istočnu Evropu na univerzitetu u Kelnu smatra da je još uvek mnogo toga „tajnovitog“ oko činjenice da se SSSR relativno brzo raspao i to bez velikog nasilja. „Može li jedna velesila na ovakav način da prestane da postoji, kao da padne zavesa u pozorištu i nakon toga gledaoci idu kući?“ Simon veruje da je snaga Sovjetskog Saveza bila precenjena: „U pogledu nuklearnog oružja SSSR je bio snažan, ali kada je reč o privredi Sovjetski Savez nikada nije bio konkurencija za SAD“, kaže Simon.

Suparništvo između komunizma i kapitalizma igralo je važnu ulogu prilikom raspada Sovjetskog Saveza, smatra Simon. „Sovjetski sistem propao je zbog toga što je postojao zapad – gde je postajala bolja ekonomija, veće slobode, fascinacija zlatnim zapadom. Bilo da je reč o automobilima, cipelama ili kozmetici – na milione sovjetskih građana sanjalo je o zapadnim proizvodima koje sebi nisu mogli da priušte, kaže ovaj stručnjak. „Velika greška sovjetske propagande i ideologije bila je da se od samog početka upoređivala sa zapadom. Sami su sebi vezali omču oko vrata“, naglašava Simon.

Jeljcin hteo kraj Sovjetskog Saveza

Putsch in Moskau Straßenszene Panzer und brennender Bus

Pučisti stavili Gorbačova u protivor i obznanili da je navodno bolestan

Ovaj stručnjak za istočnu Evropu ukazuje na vrlo čudan razvoj u samoj matici Sovjetskog Saveza. „U međunarodnom istorijskom poređenju vrlo je retko da ona grupa koja zapravo čini većinu građana – dakle Rusi kao politička klasa – više ne žele Sovjetski Savez“, pojašnjava Simon.

Tu pre svega misli na Borisa Jeljcina, koji je „osetio moć“. Jeljcin je suverenost Rusije odveo korak dalje i kasnije zapovedio da se sovjetskim institucijama u Moskvi više ne isplaćuje novac. „Jeljcin je hteo kraj Sovjetskog Saveza – oko toga nema dileme“, zaključuje Simon.

Jeljcin se 1991. godine prema drugim republikama ponašao drugačije. Ruski predsednik je mislio da će Moskva zadržati svoj uticaj u zajednici nezavisnih država, ali stvarnost je bila drukčija. To pokazuje da i Jeljcin i njegovi ljudi nisu dobro procenili posledice njihovog delovanja“, zaključuje Simon.

Autori: Roman Gončarenko / Alen Legović
Odg. urednik: Nemanja Rujević

DW.COM